Select Your Language

Browse this website in:
Пјесме ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
недеља, 24 мај 2009 03:09

СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:

"Чарне очи, да би не гледале!

Све гледасте, данас не виђесте

Ђе прођоше Турци Лијевњани,

Проведоше из горе хајдуке:

Вујадина са обадва сина;

На њима је чудно одијело:

На ономе старом Вујадину,

На њем' бињиш од сувога злата,

У чем паше на диван излазе;

На Милићу Вујадиновићу,

Још је на њем' љепше одијело;

На Вулићу, брату Милићеву,

На глави му чекркли челенка,

Баш челенка од дванаест пера,

Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,

Угледаше проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула;

Тад говори стари Вујадине:

"О синови, моји соколови,

Видите ли проклијето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула?

Онђе ће нас бити и мучити:

Пребијати и ноге и руке,

И вадити наше очи чарне.

О синови, моји соколови,

Не будите срца удовичка,

Но будите срца јуначкога,

Не одајте друга ни једнога,

Не одајте ви јатаке наше

Код којих смо зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Не одајте крчмарице младе,

Код којих смо рујно вино пили,

Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,

Метнуше их Турци у тавницу,

Тавноваше три бијела дана,

Док су Турци вијећ' вијећали

Како ће их бити и мучити;

Кад прођоше три бијела дана,

Изведоше старог Вујадина,

Пребише му и ноге и руке;

Кад стадоше очи вадит' чарне,

Говоре му Турци Лијевњани:

"Казуј, кујо, стари Вујадине,

Казуј, кујо, дружину осталу,

И јатаке куд сте доходили,

Доходили, зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Казуј, кујо, крчмарице младе

Код којих сте рујно вино пили,

Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:

"Не лудујте, Турци Лијевњани!

Кад не казах та те хитре ноге,

Које-но су коњма утјецале,

И не казах за јуначке руке,

Које-но су копља преламале

И на голе сабље ударале,

- Ја не казах за лажљиве очи,

Које су ме на зло наводиле,

Гледајући с највише планине,

Гледајући доље на друмове,

Куд пролазе Турци и трговци."


НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА

Хај шта се оно чује из даљине,

Дал су вјетри, дал су вихорови,

Ил шуморе горе вихорове,

Ил са земљом трава разговара,

Ил пјевају на небеси звијезде.

Нит су вјетри, нит су вихорови,

Нит шуморе горе јаворове,

Нит са земљом трава разговара,

Нит пјевају на небеси звијезде,

Но се служи Света Литургија,

У небесном Царству Христовом.

Службу служи Јован Златоусте,

И са њиме тристотин владика,

Све владика земних мученика,

И три хиљад часних свештеника,

Свештеника Божијих угодника,

Ђаконује ђаконе Стеване,

И са њиме свети Лаврентије,

Свети Павле чита посланије,

Свети Лука свето вангелије,

Крст држи царе Константине,

А рипиде свети стратилати,

Димитрије и са њим Прокопије,

Георгије и са њим је Јевстатине,

И остали многи стратилати,

Огањ носи Огњена Марија,

Тамјан пали громовник Илија,

Свети врачи помазују миром,

А Крститељ водом покропљава,

Херувими поје херувику,

А Цар славе сједи на престолу,

Лицем својим небо освјетљава,

С десна му је света Богомајка,

Огрнута звјезданим порфиром,

Свети Сава жезал придржава,

А народа ни броја се не зна,

Више га је но на небу звјезда,

Измјешани свеци с анђелима,

Па се не зна ко је од ког љепши.

Кад се Света Литургија сврши,

Светитељи Христу прилазили,

И пред Њиме поклон учинили,

Нај последњи светитељу Саво,

И са Савом Срби светитељи.

Свети Саво метаније прави,

Ал се не хте светац да исправи,

Већ остаде на земљи лежећи.

Тад прилази света Богомајка,

Да подигне светитеља Саву,

Јер јој Саво Хиландар посвети.

Ал се Саво диже на кољена,

И даље се дићи не хођаше,

Већ остаде пред Христом клечећи.

Благи Христос Саву миловаше,

Од милоште вако му збораше:

Чедо моје Немањићу Саво,

Што си ми се вако растужио,

Што си мене вако расплакао,

Никад тако ти плакао ниси,

Ниси тако плако за Косовом,

Кад је Српско потамњело царство,

Потамњело царство и господство.

Казуј мени моје чедо драго,

Како стоји вјера у Србаља,

Јесул Срби као што су били,

Или су се Саво Измјенили,

Поју ли ми многе Литургије,

Подижули многе задужбине,

Као некад у вријеме Немање,

И сина му Светитеља Саве,

И славнога Милутина Краља,

И стевана милог ми дечанца,

И Лазара мога мученика,

И Милице славне љубостињке,

Ангелине Мајке крушедолке,

И осталих цара и кнегиња,

Дал се и сад тако Бог поштује,

Дал Србијом свете пјесме брује,

Јеванђеље дал се моје шири,

Српска земља дал тамјаном мири,

Светли ли се образ у Србина,

Пред људима и пред анђелима,

Великаши дал праведно суде,

Богаташи да ли милост дијеле,

Дал сусједа сусјед оправдава,

Дал нејаког јаки подржава,

Поштује ли млађи старијега,

Дал девојке држе девојаштво,

Дал попови по светињи живе,

Калуђери дал за народ клече,

И дал греју пештере сузама,

И за народ топлим молитвама,

Да ли народ недељу светкује,

Дал празником цркву испуњује,

Казуј мени вични светитељу,

Српског рода други спаситељу,

Каква ти је голема невоља,

Кад ти рониш сузе низ образе,

Пјесму неба плачем завршаваш.

Тад говори светитељу Саво:

О Господе велики и силни,

Пред киме се тресу Херувими,

Имал ишта Теби непознато,

Кад Ти видиш срце у човјеку,

И познајеш нај тананије мисли,

Видиш црва пред кором грмовом,

Под каменом гују отровницу,

На дну мора свако зрно пијеска,

Не могу се од Тебе сакрити,

Тамних људи и тамна безакоња,

Због којих си на крсту висио.

Али Твоја љубав све покрива,

Из љубави незнаније јавеш,

Из љубави то о знаном питаш,

Да Ти кажем шта ти боље знадеш.

Нису Срби кано што су били,

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили,

Ти им даде земљу и слободу,

Ти им даде славу и побједу,

И Државу већу од Душанове,

Ал даром се Твојим погордише,

Од Тебе се лицем окренуше,

Господа се Српска изметнула,

На три вјере оком намигују,

И ни једну право не вјерују,

Православље љуто потискују,

Одрекли се Српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава,

Свеце своје љуто увредили,

Ако диже цркву задужбину,

Не диже је Теби него себи,

Дижу да их виде људи,

Цркве дижу Богу се не моле,

Нит Божији закон испуњују,

Великаши правду погазили,

Богаташи милост оставили,

Не поштује млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради,

Нит нејаког јаки подржава,

Већ га ломи док га не саломи,

Нит сусједа сусјед оправдава,

Већ се куне криво за неправду,

Због блатњаве земље од аршина,

Свештеници вјером ослабили,

Калуђери посте оставили,

Нит дјевојке држе дјевојаштво,

Свилу носе, грехом се поносе,

Млади момци поштењу се смију,

А свој разврат ни отког не крију,

Нити народ за недјељу мари,

Ни за празник, ни обичај стари,

Нит празником цркве испуњује,

Празне цркве ко пећине пусте,

Празне душе па празне и цркве,

Свуд се црни црно безакоње,

Стид ме једе и стид ме изједе,

Због гријеха народа мојега,

Што и мене држиш близу себе,

Зато плачем мој предраги спасе,

Вјечност ми је кратка за плакање,

Волио би и у паклу бити,

Само Срби Богу да се врате.

Мирно Господ саслушао Саву,

Па подиже своју Свету Главу,

И мислима небеса потреса,

Заблисташе муње и громови,

Надуше се гарави облаци,

Лед се просу о Петрову дану,

Сва побјеље земља Србинова,

Ко од губе губава грешница,

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нит својих греха,

А све Саво на кољена клечи,

Блједо му је лице од ужаса.

Тада Господ устеже облаке,

Да не падне киша ни росица,

Благо сунце у жар се обрати,

Сва сагоре земља Србинова,

Пресушише ријеке и потоци,

Прекапише дубоки кладенци,

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нит своји грјеха,

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му је лице од ужаса.

Тада Господ ваши попустио,

По воћу се ваши ухватише,

Обрстише шљиве и јабуке,

Сасушише питоме воћњаке,

По питомој зељи Србиновој,

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нит своји грјеха,

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му је лице од ужаса.

Тада Господ помор попустио,

Да помори и старо и младо,

Ударише љуте болезање,

Тесно гробље а мало гробара,

Гробарима отежаше руке,

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нит своји грјеха,

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му је лице од ужаса.

Тада Господ кризу попустио,

Пуна земља свакога обиља,

А сви вичу нигдје ништа нема,

Закукаше Срби у невољи,

Ал се живог Бога не сјетише,

Нити Бога нит своји грјеха,

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му је лице од ужаса.

Тад сатану Господ одрјешио,

Из пакла на нас Србе пустио,

Да до рока своју вољу врши,

И да чини што је њему драго,

Са државом и са српским тјелом,

Само да се не дотиче душе,

А сатана војске подигао,

Од звјериња свога и људскога,

Све до самих Божијих противника,

И својих једномишљеника,

Којих би се марва застидјела,

И вепрови дивљи посрамили,

Пакленим их огњем наоружо,

Па повео на земљу Србију,

Пљуну огањ из адових жвала,

Па запали кућу Србинову,

Све разгради што је саграђено,

Све прождера што је умјешено,

Све однесе што је изаткано,

Све разграби што је уштеђено,

Све раскући што је закућено,

Све попљува што је освећено,

А господу у окове веза,

Старјешине врже на вјешала,

И умори глађу у тамници,

Поби момке, зацрни ђевојке,

Згрчи мајке над кољевке празне,

Над кољевке празне и крваве.

Још завеза језик у Србина,

Да не смије пјевати и кукати,

Нит Божије име спомињати,

Нити брата братом ословити,

Још завеза ноге у Србина,

Да не смије слободно ходити,

Осим тамо куд га коноп води,

Коноп води или кундак гони,

Још завеза руке у Србина,

Да не смије радит ван кулука,

Нити сјести нити хљеба јести,

Већ сатанске горде заповјести,

Нити дјецу своју својом звати,

Нит слободно мислит нит дисати.

Тако ишло задуго земана,

Док набуја земља Србинова,

Од мртвије српскије тјелеса,

И од крви српских мученика,

Ка тјесто од јакога квасца,

Тад анђели Божији заплакали,

А Срби се Богу обратили,

Јединоме своме Спаситељу,

Вишњем Богу и Светоме Сави,

Тад се Саво стресе од ужаса,

Скочи, викну иза свега гласа,

Доста Боже, поштеди остатак.

Тад је Господ послушао Саву,

На Српско се робље ражалио,

Те Србима грјехе опростио,

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова истина,

Анђели се са неба спустише,

Па Србију земљу загрлише.

Ај шта се оно чује из даљине,

То се опет служи Литургија,

У небесном царству Христовом.

Службу служи Светитељу Саво,

И са њиме тристотин владика,

И три хиљад српских свештеника,

Ђаконује архиђакон Стево,

И са њиме ђакон Авакуме,

Што на коцу за Христа пострада,

На баиру усред Биограда,

А Цар славе сједи на престолу

Док са земље грми ко луја,

То Србија кличе алилуја.

Ај благо мајци која Саву роди,

И Србима док их Сава води.

Владика Николај Велимировић

 

ПЕСМА – ПИСМО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

Радозналост

Не познајем бољег часа до Васкрса
Ни бољег сабеседника од Вас, Светости Наша
Да Вас упитам какви изгледамо са те висине

Из те даљине од које ближе нема.
Има ли наде за нас Србе, које остависте

Говорећи нам пут.
Не знам да ли смо икада
Били живљи, до у часу Вашег пресељења.


Какви смо Вам изгледали изблиза рекли сте,

Ко је желео да чује то занавек зна,
А ево мене себично занима, а верујем и

Још понеког,
какви ли изгледамо када се не
Гледамо видом ока, него погледом духа

Божанског - светлом непотамним.


Је ли нам нада у спасењу или се спас

У веру скрио и ту нас чека да га пронађемо,
Да се вратимо њој како се не бисмо удаљили
Од себе, и свакога свога како на Земљи овде.
Тако и на Небесима бескрајним.


Када сам већ почео да питам, није моје да

Одговарам, али ипак више за себе него друге
Чини ми се да је Србија више на Небу него
На Земљи више у туђини него у својини.
Има народа који не умеју да живе,

Испада да су вештији смрти него животу.


Једино ко ми пада на памет за кога бих Вас

Упитао како је тамо Милица се Ракић зове.
Не упитати за Њу у овом часу значило би

Тријумф самозаборава, самопонижење, био

Би то грех над греховима непростиви.


Када питам за Милицу, како рекох Ракић
Знам  питао сам и за мога оца, рођену мајку

И кума свога, да и за Св. Саву, Св. Цара

Лазара и Вожда Карађорђа.


Све ми можете прећутати Наша Светости
Патријарху Павле, али ме не оставите без
Одговора на питање како је Милица Ракић
Јер Њена смрт најбоље казује какав је живот

Нас Срба и још више са ким смо осуђени
Да живимо.
Онај ко је обезживио Милицу
Не верујем да жели живот онима који за

Њом жале, који је се сећају који је не могу

Заборавити.
Опрост није у мојој надлежности.

Овде ћу Наша Светости стати да Вас не

Замарам више, јер када се пита главно,

Све друго постаје сувишно, ућутаћу и зато

Јер доста Вам  је било нас, доста свега, пуно

Живота а највише Смрти.
Никако да сване,
Наша Светости, народу и земљи у коме се

Лако умире тешко живи а најтеже
Васкрсава.


Не оставите ме, не оставите нас, без одговора
Наша Светости Патријарху Павле и зато што

Сам питањима испразнио живот а још нисам

Спреман на смрт.


Аутор: Боривој Рашуо

Извор: http://www.dverisrpske.com

 

ДОЊЕПОЉЦИ

ОД ШТАТОРА ДО ТРОГЛАВА ДИВА,

ГДЈЕ ЈАРУГА ПРЕКО ПОЉА ПЛИВА,

ИСПОД БРДА СТАРЕТИНЕ СИВЕ

ДОЊЕПОЉЦИ ОД ВАЈКАДА ЖИВЕ.

НАУКА СЕ СВЕСТРАНО ЗАЛАЖЕ

И САМ ЦВИЈИЋ ЗА ДИНАРЦЕ КАЖЕ,

ИЗНОСЕЋИ ЗАПАЖАЊА СВОЈА

О ЉУДИМА ОД ПОСЕБНОГ СОЈА.

ДОЊЕПОЉЦИ НА ПОШТЕЊЕ ПАЗЕ,

НА СВИЈЕТЛЕ И ЧАСНЕ ОБРАЗЕ

И СВИ ДРЖЕ ДО РОЂЕНОГ РОДА,

ЈЕР КРВ НИЈЕ НИ ПУРА НИ ВОДА.

ОВИ ЉУДИ ЗАСИГУРНО ЗНАЈУ

ОДРЖАТИ РИЈЕЧ КОЈУ ДАЈУ

И НЕ СМЕТНУ НИКАДА СА УМА

ДА ПОШТУЈУ И БОГА  И КУМА.

РОДИТЕЉЕ ЧУВАЈУ И ВОЛЕ

КАД ОСТАРЕ И КАД СЕ РАЗБОЛЕ.

НИКАДА ИХ НЕ ОСТАВЕ САМЕ

ДА У СТРАХУ ТУГУЈУ И ЧАМЕ.

СВОЈУ ДЈЕЦУ, ОД КАДА СЕ РОДЕ

ПОСТЕПЕНО У ЖИВОТ УВОДЕ,

КРОЗ  ТЕШКОЋЕ И РАЗНЕ НЕВОЉЕ

СА КОЈИМА ЖИВИ ДОЊЕ ПОЉЕ.

ОВДЈЕ СУ СЕ ЦУРЕ ПОСЕСТРИЛЕ

СЛАГАЛЕ СЕ КАО СЕЈЕ МИЛЕ,

РОЂЕНИЈЕ ОД РОЂЕНИХ БИЛЕ.

А МЛАДИЋИ И КРОЗ ПЈЕСМУ КАЖУ

КОЛИКО СЕ С ПОБРАТИМОМ СЛАЖУ:

"ПОРБРАТИМЕ, МОЈ РОЂЕНИ БРАТЕ

СВЕ БИ БРАТЕ УЧИНИО ЗАТЕ".

ПОЗНАТО ЈЕ ДА У ОВОМ КРАЈУ

НАМЈЕРНИКУ КОНАЧИШТЕ ДАЈУ

И ДРУГИМА КАД ИХ НЕШТО СНАЂЕ

РЕДОВНО СЕ У СУСРЕТ ИЗАЂЕ.

ОВДЈЕ ВЈЕРСКИ ОБИЧАЈИ ВАЖЕ

ДА СЕ БАДЊАК СЈЕЧЕ И НАЛАЖЕ,

ДА СЕ ПОСТИ И ЧЕСНИЦА ПРАВИ

И С РАДОШЋУ КРСНО ИМЕ СЛАВИ.

ОВДЈЕ ЖЕЛЕ ДА УЗ ГУСЛЕ ПРЕЛЕ,

ДА ЗБОРУЈУ И ДА СЕ ВЕСЕЛЕ.

ЖЕЛЕ БРАЛЕ ДИПЛЕ И СВИРАЛЕ,

ЖЕЛЕ СЕЛЕ ДА ЧУВАЈУ ВЕЛЕ.

НЕ ДАЈУ ИМ ГОСПОДАРИ РАТА,

ЗАТВОРИШЕ ДОЊЕПОЉСКА ВРАТА,

ЗАПАЛИШЕ БЕЗБОЖНИЧКЕ ВАТРЕ,

СА НАМЈЕРОМ ДА СЕ ЖИВОТ ЗАТРЕ.

АЛИ ПОЉЕ ЈОШ УВИЈЕК ТРАЈЕ,

ИСПРАТИЛО БУНЕ И БЕЛАЈЕ.

И ПОСЛИЈЕ ВЕЛИКИХ НЕДАЋА

СНАГА ДУХА У ПОЉЕ СЕ ВРАЋА.

АКО БУДЕ СТРПЉЕЉА И ВОЉЕ,

ПОНОВО ЋЕ ВАСКРСНУТИ ПОЉЕ.

БОГ ЋЕ ДАТИ ДА СЕ ЖИВОТ ВРАТИ,

АЛ НЕ МОЖЕ ОДМАХ ПРЕКО НОЋИ,

БОГУ ТРЕБА МАЛО И ПОМОЋИ!

Илија Ињац, Казанци


ОБНОВА ПЕУЉСКОГ ХРАМА

Повратници вјерни камењару

Обновише своју цркву стару.

Сањали су како у њој бдију

Молећи се Светом Георгију.

Вукла их је нека сила јака

Вијекови са духом предака,

Подинарје и врлети љуте

Да повежу нити прекинуте.

Жељели су грешни да осјете,

Уз благослов своје цркве свете,

Како срца православна бију

Привржена Светом Георгију.

Ново звоно са још већом снагом

Одјекује Подгором и Драгом,

Живот који из пепела ниче

Пеуљане храбри и подстиче.

А Божији пути свемогући

Враћају их обновљеној кући,

У којој их Свети Ђорђе штити

С' надом да ће мирно остарити

И са вјером да Бог не оставља

Следбенике светог православља

Илија Ињац, Казанци


ЗАВИЧАЈ

Све би дао да вас видим зоро,

Ој Пеуље село под Шатором,

Ој каквог сам изгубио друга

У  борбама око Црног Луга.

Уморан сам од туђине,

Срце жељно Старетине,

Шатора и куће старе,

Мог Губина и Динаре.

Челебић је моја љута рана,

Ој Бојмунти, ђе вам је Бојана.

Ђе су оне Грковачке виле,

Ој Врбицо жени ли се Миле.

Уморан сам од туђине,

Срце жељно Старетине,

Шатора и куће старе,

Мог Губина и Динаре.

И вечерас помјешо сам пића,

Бјела цесто испод Сајковића,

Сањо сам по Динари Јањце,

Ми на прело пошли у Казанце.

Уморан сам од туђине,

Срце жељно Старетине,

Шатора и куће старе,

Мог Губина и Динаре.

Лазо Пајчин, Губин


ДОЊЕПОЉСКЕ СВЕТИЊЕ

Доње поље поново обнавља,

Три ослонца светог православља.

Повратници нова звона кују,

Да се опет подинарјем чују.

Подинарци од витешког соја,

Поштујући увјерења своја,

И оданост својој цркви светој,

Траже мира души разапетој.

Кад им нина звоно из Губина,

Обузме их некаква милина.

Врати им се осмијех на лице,

Са одјеком звона из Врбице.

На Илиндан сви у Црном Лугу,

Помјешају и радост и тугу.

Радосни су што се поље кади,

Тужни што се не враћају млади.

Пред нама је браћо вјерујућа

Претпоставка, скоро немогућа,

Али људском снагом од искона

И одјеком доњепољских звона,

Ми се грешни морамо молити,

Да ће усуд и погроми стати

И Ждраловац мира дочекати.

Илија Ињац, Казанци


ПЕСМА – ПИСМО ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

Радозналост

Не познајем бољег часа до Васкрса
Ни бољег сабеседника од Вас, Светости Наша
Да Вас упитам какви изгледамо са те висине

Из те даљине од које ближе нема.
Има ли наде за нас Србе, које остависте

Говорећи нам пут.
Не знам да ли смо икада
Били живљи, до у часу Вашег пресељења.


Какви смо Вам изгледали изблиза рекли сте,

Ко је желео да чује то занавек зна,
А ево мене себично занима, а верујем и

Још понеког,
какви ли изгледамо када се не
Гледамо видом ока, него погледом духа

Божанског - светлом непотамним.


Је ли нам нада у спасењу или се спас

У веру скрио и ту нас чека да га пронађемо,
Да се вратимо њој како се не бисмо удаљили
Од себе, и свакога свога како на Земљи овде.
Тако и на Небесима бескрајним.


Када сам већ почео да питам, није моје да

Одговарам, али ипак више за себе него друге
Чини ми се да је Србија више на Небу него
На Земљи више у туђини него у својини.
Има народа који не умеју да живе,

Испада да су вештији смрти него животу.


Једино ко ми пада на памет за кога бих Вас

Упитао како је тамо Милица се Ракић зове.
Не упитати за Њу у овом часу значило би

Тријумф самозаборава, самопонижење, био

Би то грех над греховима непростиви.


Када питам за Милицу, како рекох Ракић
Знам  питао сам и за мога оца, рођену мајку

И кума свога, да и за Св. Саву, Св. Цара

Лазара и Вожда Карађорђа.


Све ми можете прећутати Наша Светости
Патријарху Павле, али ме не оставите без
Одговора на питање како је Милица Ракић
Јер Њена смрт најбоље казује какав је живот

Нас Срба и још више са ким смо осуђени
Да живимо.
Онај ко је обезживио Милицу
Не верујем да жели живот онима који за

Њом жале, који је се сећају који је не могу

Заборавити.
Опрост није у мојој надлежности.

Овде ћу Наша Светости стати да Вас не

Замарам више, јер када се пита главно,

Све друго постаје сувишно, ућутаћу и зато

Јер доста Вам  је било нас, доста свега, пуно

Живота а највише Смрти.
Никако да сване,
Наша Светости, народу и земљи у коме се

Лако умире тешко живи а најтеже
Васкрсава.


Не оставите ме, не оставите нас, без одговора
Наша Светости Патријарху Павле и зато што

Сам питањима испразнио живот а још нисам

Спреман на смрт.


Аутор: Боривој Рашуо

Извор: http://www.dverisrpske.com


МАНАСТИР ВРБИЦА

Овдје сиђе Дух на Апостоле,

Међу Србе да се Богу моле,

И да Свето Православље шире

Подижући нове манастире.

То је била само Божја воља

Да Врбица чувар Доњег поља,

Посвећена православној вјери

Шири свете манастирске двери.

Љута бура са Шатора брише,

Старетина на тамјан мирише.

Мириси се ђедовином шире,

Каде грешне Динарске пастире.

Одјекује звоно са звоника

Искре очи Срба повратника,

Радују се православна браћа

Што се живот у Ждраловац враћа.

Мир ће ући кроз Врбичке двери,

Свим људима по Божијој мјери,

Ако буду имали на уму

Да се врате Богу и разуму.

Илија Ињац


ШАТОРСКИ ОГАЊ

Мора да је нека сила јака

Повезана са култом предака

Која зрачи са источне стране

И привлачи Србе Шаторане.

Кажу неки списи из давнине

О појави ове светковине

Кад су с′Алпа и од Црног мора

Стари Срби ишли до Шатора.

Има нешто што их на то тјера

Да наложе ватру крај језера

И молитвом призивају Бога

Жртвујући брава дебелога.

Огањ који у небеса лети

И Илија Велики и Свети

Окупио ноћас Шаторане

Да заједно Православље бране.

Надају се да ће ове ноћи

На Шатору, још једанпут моћи,

Чекајући своју зору свету

Огријати душу разапету.

Опијени миром мирисавим,

Православњем и то оним правим

По свијету своју вјеру шире

И не дају нади да умире.

Илија Ињац


ИЛИНДАНСКО ХОДОЧАШЋЕ

Шатор скупља Србе повратнике,

Становнике Крајине Лике;

Од Гламоча, Губина и Прова,

До Дрвара, Книна и Грахова.

Испод врха на култној планини,

Гдје се опет ходочашће чини,

Скупило се на хиљаде душа,

Да парастос крај језера слуша.

Да ли видиш о Свевишњи Боже,

Како Срби свете ватре ложе?

Ватриште се до ватришта ниже,

Свети огањ до небеса стиже.

Чекајући са источне стране,

Илинданску зору да осване,

Гледао сам са очима својим,

Нисам мог'о ватре да избројим.

Свемоћи ти, коју Боже имаш,

Да ли чујеш и да ли је примаш,

Ову смјерну молитву у ноћи,

Светој зори што ће скоро доћи?

У даљини к'о да небо тиња,

Са олтара крајишких светиња,

Засијали ореоли скупа,

Лазарица, Драговић и Крупа.

На шатору истина је права,

Православље опет васкрсава;

И мени се грешном робу чини,

Није к'о на обичној планини.

Ноћас Срби на шатору бдију,

Док их први зраци не огрију,

А сутрадан на молитву другу,

И на српски збор у Црном Лугу.

Крајишници више него ишта,

Воле своја стара светилишта,

Зато, опет све од себе дају,

Да се виде у свом завичају.

Твојом вољом и уз нашу жељу,

И оданост своме светитељу,

Обновљена црква испод Гњата,

Отворила широм своја врата.

Ходочасте Срби са свих страна,

Сваког љета око Илиндана,

Да удахну мирис родне груде,

Верујући у Бога и људе.

Илија Ињац


ГОВОРИТЕ ЛИ НАШКИ

Да ли знате поријекло своје,

Језик и говор нашки,

Роде Тромеђашки?

Немојте, ни за своју живу главу

Препустити забораву,

Оне повоје ткане,

Ни прве дане

У њих замотане.

Ни бешику, ону стару

У којој сте на шевару

Гладни плакали

Чекајући залогаје

Које су вам жвакали.

Ни како сте се

Кривили и драли

Кад су вас пелцовали.

Како сте казамак лежали

Па из куће бјежали,

На двору ћулили

И красте гулили.

Како сте цукрице лизали,

На туру се клизали,

Стругачу стругали

И једни другима се ругали.

К′о тичићи прћали,

Славиће и трубе сврћали,

Око куће трубили,

На глави дубили,

Лиле палили,

Па се валили,

Ко боље гига и шева,

А ко се боље ковча и кева.

Како ст се клисали и титрали,

Кликерали, пиљали и плојали

И бојали,

Цигана чергара,

Шумара и пољара.

Како сте запињали ступице,

За мишеве и тице

И бјежали од воловоњице.

Огранке и чалију вукли

И пашчад тукли,

Кад их је из села

Куја довела

Орали и бисаге носили

Жели и косили.

Како сте пртили

И самарили,

Млинарили и дрварили.,

Плотове плели

И на жрвњу мљели.

Како сте правили стреве,

Мотали тељуге, облуке и кеве,

Клачине палили,

У вигњу ковали и калили.

Како сте сјекли и кресали

Вукли и тесали

Букве и смреке

За рожњике и диреке,

Камену кулу на бој дигли,

Овце стригли,

Вуну у Јарузи прали,

Чушљали и гаргашали.

Како сте конопње и предиво

Сијали и чупали,

Киселили и ступали.

Како сте пређу бојили,

Опуту кројили,

Творило творили

И сукно морили.

Како сте правили

Судове сваке,

Вучије, дижве и бардаке,

Спртве и крошње

И народне ношње.

Како сте нити нитили,

Младе китили,

Прели и ткали

И иверали,

Мрђеле низали

И све стизали.

Како сте браве

И куне дерали,

Поњаве стерали,

Строжак кљукали

И кокоши ћукали.

Како сте бакру вјешали

И пуру мјешали,

Јели преврте и жмаре

И ишли у чаројичаре.

Како сте волили

Ујутро спавати,

А морали краве наручавати.

Па док сте их чували

Боси се изували

Скакали изатрке и ћусте

И све држали пусте.

Како сте више волили

Коричњак и беку

Него лапаш и теку,

А тељуг и волу

Више него цјелу школу.

Како сте магарад тукли и јашали,

На све се окашали,

Ал′ ипак чупали

Слатковину и мљечику

За бикана и бику.

Како сте јањце и крмад чували,

Мијуре пували,

Са  пантре скакали

Сријеможу и љутику

Жвакали.

Како су вас у свијет слали.

Како сте код својте стали,

Патили и туговали

Распусте чекајући

Да вас пусте кући.

Па ипак,

Све од себе давали

И школе завршавали.

Како су женскићи

И мушкићи

Морали у гору ићи,

Код блага стати

И свашта знати:

Од старих учити

И мучити

Стотину горских мука,

Бранити благо

Од међеда и вука,

Солити и тимарити,

Помусти и узварити.

Како сте воларили,

Козарили и овчарили,

Како сте се устром бријали,

Уз перду гријали

И здраво смијали.

Како сте се ачили и јуначили,

Грекали и будалекали,

Сновјетали и загоњетали,

Каменом се умећавали

И у навиљцима спавали.

Како сте јачали руке

Теглећи се куке,

На влакама лежали,

Од радних акција бјежали,

Кумили и сватили,

У војску се пратили,

Поштено служили

И роду се одужили.

Како сте  диплили

И свирали,

У колу се бирали,

Пјевали и законтавали,

Женили и удавали.

Како сте по пазарима одали

И благо продали,

Па куповали:

Чавле и брокве,

Протокуле и смокве

Саџаке, кракуне, багламе,

Ризу, курделу и шламе,

Кукце и споне

И дјеци бонбоне.

Како сте бадњаке сјекли,

Печенице пекли,

За Божићни астал сједали,

У цицвари се огледали,

А дебеле браве,

За Крсне славе

Јели тевећели

И у голо плеће глели.

И јопет,

Ма ђе био

Побратиме мио

Чувај говор,

Збори нашки

Подинарски,

Тромеђашки !

Илија Ињац, Казанци

 

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM