Select Your Language

Browse this website in:
Обичаји ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
недеља, 24 мај 2009 02:54

 

ОБИЧАЈИ ЗА БОЖИЋ

Божићни празници заузимају средишње место у нашем народном календару. Време њихове прославе није нимало случајно. Наиме, за време зимске краткодневице сунце се спушта до најниже тачке своје небеске путање. Од тог дана оно креће на пут, диже се по небу све више и све јаче греје промрзлу земљу, дајући јој нову снагу и нов живот. Чак и данас постоје обичаји из којих видимо да се почетак године поклапа са зимском краткодневицом. Тако се Божић празнује као почетак нове године. Од поклада, па за време целог поста одвијају се сваковрсне предрадње, чији је смисао у што лепшем прослављању овог великог општенародног и породичног празника.

На два дана пред Божић је Туциндан. Тог дана се припрема печеница. За печеницу се обично припрема прасе или јагње, а уз то још неко припрема ћурку. Некада се печеница "тукла", крупицом соли, касније ушицама од секире. Зато се овај дан зове Туциндан. Обичај везан за припремање печенице, остао је вероватно из старих времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после божићњег поста, "јача" храна добро дође. На Туциндан по народном веровању децу, не "ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Дан уочи Божића је Бадњидан. Тај дан представља кулминацију у припремама за прослављање Божића. Тог дана, наиме, започињу главни божићни обреди. Бадњи дан је његова увертира, испуњена мноштвом радњи и припрема. А све то, гледано кроз практичне послове обављене тога дана, имало је сврху да се у чистој, сређеној кући дочека бадње вече, обави богата вечера и почне бдење у част Божића. Ујутро рано на Бадњи дан домаћин куће креће у шуму да донесе бадњак. Зато се овај дан зове Бадњидан. Бадњак је обично, храстово или церово дрво а у неким крајевима, јелово или борово. У већини наших крајева по бадњак се иде ујутро, мада у неким местима ту радњу обављају по подне, као што негде по њега иде домаћин или син, а негде по њега иду сви мушки чланови породице и свако, па и најмање дете доноси свој бадњак. Сам корен речи бадњи је у старословенском глаголу чије значење је - бити будан, бдети.Тај дан мушкарци су углавном обављали послове напољу, пекли печеницу, намиривали благо, припремали дрва за наредне дане. Домаћица и женски чланови породице већ од ране зоре крећу у обављање мноштва кућних послова. Кућа се детаљно чисти, јер се до трећег дана Божића ништа не дира. Иначе, припреме су обављане по класичном реду. Прво се донесе доста воде, јер је био обичај да се читавог дана само том водом мора служити. Тај дан, жене су месиле хлебове, уносиле у кућу сито са зоби или пшеницом за посипање печенице, бадњака, сламе, полаженика, стоке. У ситу је обавезно стајала и десна рукавица с којом се доносила вода за чесницу, секао колач, понегде стављана печеница на ватру, у нади да ће тако руке бити пуне свега, односно, година берићетна. Послови су завршавани до заласка сунца, а потом је следило уношење печенице, бадњака и сламе, од стране домаћина и мушких чланова породице. Печеница је уношена у кућу уз речи домаћинове: "Добро вече! Честит Божић, бадње вече" А домаћица је посипала са зоби или пшеницом домаћина и печеницу уз речи: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Затим би се печеница остављала на источни зид, по могућству где су иконе и кандило. Уз исте речи домаћина и домаћице уношени су бадњак и слама у кућу. Бадњак је до мрака стајао ослоњен на кућу, а увече је уношен сеченим, односно, дебљим делом, и стављан на огњиште тако да му дебљи део буде на западу да би могао да гледа на исток. Пошто огњишта нема више, бадњак се претходно исече на три дела, величине да може стати у пећ, и уноси се у кућу. Тамо где нема ни пећи бадњаук се уноси у кућу и ставља код печенице. У записима етнолога читамо да се према бадњаку цела породица односи с поштовањем. Кити га, целива, посипа пшеницом и прелива вином и медом, зависно од обичаја у поједином крају. Након овога, бадњак се спаљује. Остатке овог обичаја имамо и данас у многим селима, док се у градовима то свело на куповину букетића начињених од храстових гранчица, стручка сламе и све увезано концем.

После бадњака се у кућу уносила слама, а богатство и сликовитост радњи везаних за овај елемент, чинили су да тај обичај буде најлепши, а за децу и најпривлачнији. Домаћице су у сламу, под столом стављале орасе, разне слаткише, играчкице и ситне поклоне, које су деца тражила, пијучући као пилићи и играјући се у њој до миле воље. Свечана атмосфера, тихи гласови, забрана свађе и туче и уопште, осећај мистичности, били су увод у празничну вечеру. У ранијим временима слама се прекривала, и на њу су се постављале посуде с посним јелима, финим питама, руменим јабукама, орасима, сувим шљивама, медом, смоквама. Пре него што почне вечера, домаћин је палио свећу, читао молитву Господњу "Оче наш" и молио се у првом реду за здравље укућана. Након молитве домаћин или неко млађи окадио би тамјаном јело, све просторије у кући, па чак и стаје. Затим су се износили обредни хлебови (зависно од краја до краја ) и велики главни колач који представља целокупно домаћинство. Од мањих колача домаћин је узимао по честицу и стављао у суд с вином, одакле су се после сви укућани послуживали. Потом су се врата закључавала, да неко непозван не би својим доласком пореметио обредну свечаност. Тек онда би се приступало вечери, на застрвеној слами, под светлости свећа, у мирису тамјана и топлоти ватре од свежег храстовог дрвета. Јела за бадњу вечеру и остале дане божићних празника, од давнина су била устаљена, мада се и то данас модернизовало и свело на неколико основних намирница. . Обичај је био да се припрема непаран број јела - три, седам, или девет. Тумачи се да је тај обичај произишао из погребних обичаја. Многа јела, наиме, срећу се и у подушним гозбама. Најчешће су припремани бели пасуљ, купус, риба, пите бундеваре, а обавезно се једу мед, ораси, суве шљиве. Пила се хладна ракија, касније кувана, а потом вина. У наше време углавном се спрема пасуљ, риба и остала посна јела а пије се углавном кувано вино. Уз молитву Господњу "Оче наш", отпева се или прочита тропар и кондак Божића, и друге молитве које присутни знају, окади се кућа, честита се празник и седа се за трпезу. Прије вечере, обично бива вечерња служба у цркви, а после вечерње службе иде се кући да се то вече проведе у кругу породице. Колико је вечера уочи Божића важна, сведочи и податак да су на њу обавезно долазили и пастири с далеких бачија, а после се враћали стаду. У раније време, док је бадњак горео сви укућани су морали да буду будни, што је касније редуковано само на једног, домаћина или неког старијег. Свуда се пазило када ће да прегори, и тај час је био сврха бдења. Зависно од часа када је бадњак прегорео, славило се рођење Господа Исуса Христа, младог бога - Божића. У неким крајевима, када се то деси, онај који бди, изашао би и опалио из пушке. Некада је био обичај да домаћин или домаћица одлазе и на бунар или извор по "божићну" воду, Ишло се ћутећи, што су чинили да живина не би ишла у село, а ћутећи се морало и враћати с бунара. Бунар су најчешће посипали житом. Од "божићне" воде домаћица је прво одливала воду за мешење чеснице, затим за обредно умивање укућана, а том водом су наливали и сва јела за божићни ручак.

У јутро на Божић сви укућани облаче најсвечаније одело и одлазе у Цркву, на јутрење и свету литургију. После свете литургије, верници се поздрављају речима: "Мир Божји, Христос се роди", а отпоздрављају "Ваистину се роди". Ваља напоменути да се овако поздравља све од Божића до Богојављења. По повратку кући, домаћица спрема хлеб који се зове чесница. У њу се ставља новчић а у неким крајевима се одозго ставља гранчица бадњака. Чесница за Божић се окреће као славски колач, ломи, прелива вином и послужује се уз остала јела. Затим се понови молитвени обред као и за вечером, и приступа се јелу. Ујутро, пре подне у кућу долази гост, који се обично договори са домаћицом а може бити и случајни гост, који се посебно дочекује и зове се положајник. Положајник символички представља Мудраце са истока који су дошли да се поклоне Господу Исусу Христу. Божић се празнује три дана. Други и трећи дан празника, прилика је за посете рођацима и пријатељима, и то се практикује у свим крајевима.

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ КОД СРБА У СЕЛИМА ЛИВАЊСКОГ ПОЉА

Божићни обичаји код Срба у селима Ливањског поља међусобно се разликују у неким детаљима. Има обреда који се врше у једном броју села за божићне празнике, а у другима, као да за њих не знају.

Код Срба се исто припремају и шарају божићни хљебови. Нај важнији хљеб је Чесница. Поред овога, припремани су Ћурек, волујски и овчији колач. Чесница се редовоно мјесила од пшеничног брашна и шарала словцем. Ћурек се припремао истовремено кад и Чесница и чувао до Малог Божића. То је уједно и православна Нова Година (14. јануар). Тога дана се од Ћурека правила попара, коју су јели као први оброк. У кућу су уводили вола и на рог му стављали волујски колач. Овчији колач се давао овцама на Бадње вече.

Срби у етнички мијешаним срединама, за Божић су хранили Веселицу, а не печеницу. Код њих је, Веселица могла бити овца или прасе.

На Бијеле покладе, кућни старјешина – домаћин, из стада је издвајао бијелу овцу и дао посебно хранити до 5. јануара, када је Туцин дан. Тада су овцу клали и пекли ноћу. Током печења полијевана је вином. Од Веселице је за Мали Божић остављан чолан и правили су: 'ладетину, дрхтавицу или паче. Дио овога је чобан из куће носио на пашу и тамо дијелио осталим чобанима.

Срби уносе три бадњака на бадње вече. Бадњаци су увијек требали бити од храстовог, рјеђе од кленовог дрвета. Овдје су бадњаци дуги до 2 метра. Према предању, некада су били толико дуги и тешки да су их вукли воловском запрегом кући. Кућни старјешина је уносио бадњаке и редао их на огњиште, један до другога. Ако огњиште није имало пријеклод, уносио је и четрврти на кога је наслањао ова три. Четврти су звали узглавач. Кад је старјешина на бадње вече уносио бадњаке, на вратима су га чекали укућани и посипали житом. Он их је поздрављао ријечима: "Добро вече, добро нам дошло Бадње вече"! Укућани су одговарали једногласно: "И с тобом заједно".

Остатак бадњака – угарак, заједно са комадом божићне свијеће, остављан је на њиву, да "заштити урод од града". На Бадње вече, домаћица посипа сламу у простору ватришта. Док је она посипала, за њом су ишла сва дјеца и гласно имитирала пијукање пилића, рикање говеда, блејање оваца и дреку коза. У неким селима за домаћицом су ишла дјеца и само имитирала пијукање пилића, цијело ово вријеме домаћин им је бацао орахе, љешњаке и смокве.

Слама се код овог дијела српског живља износила у различито вријеме и под различитим обредима. У неким селима се износила одмах послије Божића и заједно са изгорјелим комадима бадњака, расипала по купусној башти. У једном броју села су је износили и сакупљали на арману. По њој су трчала дјеца око стожине имитирајући вршидбу, а пролазницима су нудили жито у зајам.

Гледамо ли обред код божићне свијеће - Тројство, спој од три свијеће у једној тачци, набада се у посуду са житом и тамо стоји током цијелог обреда. Послије Божића, ово жито се мијеша са сјеменским и на прољеће сије на њиву. И овдје Тројство пали домаћин у јутро на Божић, а горило је до подне. Гашење свијеће је вршено изрезаним комадом божићног хљеба, намоченим у црно вино. Разлика је, негдје била, у томе, што је комадић хљеба којим је гасио свијећу појео домаћин или неко од мушких из круга фамилије. Тројство се палило и на Мали Божић. Ако је свијећа добро горила и низ њу цурио восак, знало се рећи: "Добро ће бити, родиће година". Некада су на Бадње вече палили танку воштану свијећу, савијену у колут. Њу су намјењивали мртвима. Код Срба је забиљежен обред пројављивања оваца, што се изводило на слиједећи начин: кад су навече стоку догонили кући, два мушкарца су између запаљених лучева нагонили овце, те су првој која прође давали комад овчијег колача.

На Божић ујутро, сви се укућани међусобно љубе, мирбоже.

За овај празник се припремала Цицвара – масловара, те стављала на софру – синију. Она је кухана од кукурузног брашна уз додавање веће количине кајмака и масла. На њеној површини се образовао – формирао масни слој у којем су се сви укућани огледали. Ако се десило да себе неко није видио у овоме, вјеровало се да ће умријети.

Код овог живља, на Божић ујутро, домаћин је у кућу уводио вола предњака, полазника за запрегу, на рог му стављао колач и покривао га ћебетом. Џарајући ватру на огњишту, домаћин му је давао да једе хљеб и жито.

Послије обреда са волом – полажајником у кући, кокошима се давало жито, којим је посипан бадњак на Бадње вече. Према вјеровању, ово се чинило зато да кокоши не би носиле јаја далеко од куће.

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ КОД СРБА У СЕЛИМА ДОЊЕГ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА

Срби у селима Доњег Ливањског поља немају битних разлика у Божићним обичајима од Срба који су живили или живе у национално мијешаним селима, али се разлика уочава у организацији и обредима током славља. Сви они мијесе Чесницу, шарају је словом, кључем, шољом или филџаном за кафу, а спремају и друге Божићне хљебове, од којих се увијек један оставља за Мали Божић.

Печеница је у Доњем пољу некада била само овца, па се обичај проширивао, касније се пекло и прасе, већ према могућности фамилија. Овдје су се најчешће уносила два бадњака, да би се у новије вријеме уносио само један. Бадњаке су некада осјецали само од јавора или храста. Бадњак није смио при обради пуцати, јер је то најављивало лош знак. Њих је у кућу уносио један од одраслих мушкараца, а домаћин га је чекао у кући и посипао житом. Једни су бадњаке, унешене и стављене на огњиште, подешавали тако што су десни бадњак помицали три пута према ватри. На огњишту су их држали до Малог Божића. Тада су остатке износили из куће и стављали на њиву.

Божићну сламу посипао је један од мушких из фамилије, мада има тврдњи да је то радила домаћица. Углавном се то радило на овај начин: онај ко је био одређен да проспе сламу ишао је напријед и посипао, за њим су ишла дјеца имитирајући гласове домаћих животиња. Домаћин их је засипао орасима, љешњацима, коцкама шећера, а негдје и смоквама. У неким од села, онај ко је просипао сламу налазио се на челу групе дјеце. Он је имитирао квочку, а дјеца су ишла за њим, пијучући као пилићи.

Сутра ујутро, на Божић, код постављања софре – синије, прво се на њу стављала чесница, а испод ње колут сира. Кућни старјешина је са свим мушкарцима ломио чесницу. Послије овога сви су узимали по мало и јели, те сједали за ручак. Ручак се састојао од печеног, овчијег или свињског меса, пите припремљене на разне начине, сувог меса и сланине, куваног киселог купуса и цицваре масловаре. Од пића је доминирала ракија и црно вино, обавезно. Прије Божића домаћини су се пићем снабдјевали из Далмације.

Припрема, паљење и гашење свијеће, врши се као код Срба у национално мјешаним селима. Кућни старјешина је палио свијећу "тројицу", другу упаљену држао у руци. Тада су укућани прилазили њему, мирбожили се њим и међусобно. Послије ручка, кућни домаћин је гасио свијећу тројицу комадом хљеба намоченим у вино.

Поред овога, треба рећи да се, на дан Божића, окупљао народ на једном мјесту у селу и ту проводио Божићно весеље у пјесми и игри. Празници су трајали три дана: на Божић, Божији дан и Светог Стефана. У сва три дана народ се окупљао, сваки дан на другом мјесту. Први дан се окупљао у оквиру села, а касније су била уобичајена окупљалишта у оквиру двају села и више. Трећи дан се окупљало код цркава у Губину, Врбици и Црном Лугу. Ове дане је посебно користила младост за игру и пјесму, те међусобно упознавање, из чега су најчешће произлазили и бракови. Божићна окупљања и весеља, била су својеврсна смотра младости, њене љепоте, снаге и полета. Била је то некада жива изложба фолклорне љепоте, живописних љепота, разних детаља у облачењу и приказивању народне ношње коју је израђивао овај народ. Шарене прегаче, бијеле и плаве сукнене женске хаљине, украшаване "поткрајима" и другим детаљима, герднани пуни цванцика, поднизе, шаране женске чарапе и лијепо рађени опанци – опутњаци, бијела марама (бошча) на глави, чинили су дио комплета који је облачила дјевојка и удата жена. Мушкарци су се појављивали са украшеним чермама, кићеним копаранима, чакширама и капом кићанком, шараним вуненим чарапама и лијепо рађеним опанцима – опутарима. [1]


[1] Милан Ђуран, Ливањско поље зов завичаја, ИГП "Графикам" Зрењанин 2005. год.

ОБИЧАЈИ ЗА НОВУ ГОДИНУ

Стари Римљани су Нову годину прослављали првог марта, али су касније почели да је славе првог јануара. Пре хиљаду година, делови Европе су почињали Нову годину 25. марта. Но, почетком XVII века, многе европске земље су усвојиле Грегоријански календар, по коме се Нова година слави 1. јануара. Данас многи народи славе Нову годину на разне начине.

Шкотланђани, на пример, обележавају празник "Хогменеј", када пале мале ватре које симболишу крај старе године. На улицама Глазгова и Единбурга окупљају се на десетине хиљада слављеника. У поноћ звоне звона, а окупљени се љубе и певају уобичајену новогодишњу песму "Стари пријатељи".

У Шпанији, свако мора да поједе најмање 12 зрна грожђа завршног дана године. Свако зрно је за по један месец у Новој години. На измаку године, са одбројавањем сата, свако стави по зрно грожђа у уста. Према веровању, грожђе ће свакоме донети срећу и успех.

У Канади, у покрајини Британска Колумбија, постоји занимљива прослава Нове године. Слављеници свих узраста обуку купаће костиме и бућну се у хладне воде Енглеског залива у близини Ванкувера. Годишњи догађај се зове "Пливање поларних медведа". Обичај је почео пре осам година. Данас се на пливање окупи око две хиљаде лица, док хиљаде прате збивања.

У Грчкој први јануар значи долазак Нове године и дан Светог Василија Великог, који је био поглавар Грчке православне цркве. Верује се да свети Василије Велики деци доноси поклоне, па многа деца остављају ципеле у нади да ће им  свети Василије у њима оставити поклон. За светог Василија се меси специјални хлеб "Василопита", у који се, пре печења, убацује новчић. Прво парче се исече за Светог Василија Великог, а онда се хлеб подели по старешинству. Ко пронађе новчић биће веома срећан целе године.

Свуда у свету, код православаца и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Зато се и код православних верника честитке упућују на следећи начин: "Срећни Божићни и Новогодишњи празници", а не обрнутим редоследом.

У склопу прославе Нове године спада и кићење јелке. Међутим, требало би истаћи да јелка за Нову годину код православних верника нема и не би требало да има некакав посебан значај. Такође, можемо рећи да исто важи и за Деда Мраза.

Обичај прославе календарске Нове године, по грађанском календару први међу православним народима почели су да славе Совјети, када су освојили власт и срушили царство. Ако овоме додамо и чињеницу да се немилосрдно посече на хиљаде младих стабала, која се потом бацају, православни верници би требали само испоштовати обичај када се за Божић уноси у домове бадње дрво, које представља само једна грана, или гранчица храста која и после Божића остаје на свом месту да поносно расте. Да се ствари, ипак, померају у правом смеру показује чињеница да се све више придаје значај прослави Божића а не Новој години.

Српска православна црква обележава Нову годину 14. јануара по старом, јулијанском календару, служењем молебана, молитве за богомблагословену наступајућу годину. Осим Српске Православне Цркве, стари, календар поштују још и Руска православна црква, Јерусалимска православна црква и монашка заједница на Светој Гори. Стари календар је уз помоћ бројних научника, од којих је најпознатији Созиген, донео Јулије Цезар 46 година пре Христа. По мишљењу бројних теолога, стари календар је много погоднији и тачнији за израчунавање датума Васкрса. Други проблем за православне народе који би прихватили нови календар је, што он може донети и раскол у њиховим помесним православним црквама. Верници Српске православне цркве из дијаспоре све чешће траже да се два највећа хришћанска празника Божић и Васкрс празнују заједно са римокатолицима из практичних разлога. Међутим, Српска православна црква не може да прихвати нови календар плашећи се такође, раскола. За Цркву питање календара није теолошко већ научно питање. Подсетимо, нови календар прихваћен је у некадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 1919. године а до тада је држава као и црква користила стари календар.

Према народним обичајима уочи Нове године спрема се свечана вечера, где укућани са гостима, пријатељима и сродницима уз весеље и песму чекају поноћ. Тачно у поноћ, сви се љубе и једни другима честитају долазак Нове године са жељама за дуг живот, добро здравље и успех у послу. На сам дан Нове године одлази се у Цркву а после се обавља свечани ручак. Тог дана једе се глава божићне печенице, а то је најчешће глава јагњета или прасета, а домаћице месе новогодишњу чесницу "Василицу". Поред Нове године, која је позната и под називом Мали Божић, 14. јануара обележавају се још два значајна празника: Обрезање Господа Исуса Христа и Свети Василије Велики. Црква испраћа стару и дочекује нову годину неуобичајеним слављима, на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе, без шунда и кича, подсећајући да се у бројним црквеним домовима организују дочеци Нове године.

У духовном смислу, Нова година постоји онда када неко, од оних који живе у небризи, почну да брину за своје спасење. Пошто је Нова година, почетак свих дана у години, то би у тај дан требало да човек преиспита себе и своја дела, како би првог дана у Новој години кренуо и новим путем који води у Царство Божије. У тај дан човек би требао да сабере своје мисли, али мисли достојне хришћанства, које би могле да управљају свим његовим делима током целе године. Суштина поменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи за Бога и ближњега свога, а не више само за себе као раније. Да одбаци, "по првом живљењу, старог човека, који се распада у жељама преварљивим; И да се обнови духом ума свог и обуче у новог човека, који је саздан по Богу у правди и у светињи истине". (Еф.4, 22-24). Тиме он одбацује раније навике и све оно у чему је налазио тренутно задовољство. Тако се све ствари поводом Нове године своде на једно, а то је на унутрашње обнављање самога себе. Ако се неко уз Божију помоћ, усмери у Новој години на овај начин, тај ће на најсавршенији начин провести Нову годину и припремити себе да тако живи током целе године. Следеће године ће онда бити потребно само да понови оно што је упражњавао протекле године.

Како год да Ви прослављате долазак Нове године, ја Вам желим много среће, здравља и успеха.

ОБИЧАЈИ ЗА САХРАНУ

По хришћанском веровању и учењу цркве, смрт је прелазак из овоземаљског, привременог живота у небески вечни живот. Зато се сваки хришћанин целога свога живота припрема за тај прелазак. Сваки човек, још за живота, одреди место где жели да буде сахрањен, а када дође у старе године, он са својим укућанима или пријатељима припрема све шта је потребно за сахрану једног хришћанина.

Самртна постеља се у нашем народу зове место и сам догађај када се покојникова душа раздвоји од тела. Обично се може на основу тежине болести, и болесникова стања закључити и предвидети скора смрт. Тада треба позвати свештеиика да исповеди и причести болесника, да би се душа лакше растала од тела. Негде се сачувао обичај да се родбина и пријатељи са болесником пред смрт опраштају. Он њима опрашта њихове увреде и грехе према њему и обратно. Из народног искуства се зна, да душа покојникова који је исповеђен и причешћен, и који се опростио са својим најближима, лагано и тихо излази из тела, као птица из кавеза, и растерећена лети небеским просторима у царство небеско. Опраштање се врши на следећи начин: Болесник позове оне, за које сматра да се о њих огрешио, и један по један прилазе постељи. Онда болесник говори: "Опрости ми, брате" (каже име, обично каже и који грех осећа на души). Овај скине капу, лагано се поклони према болеснику и говори: "Бог да ти опрости и овога и онога света".

Чим се самртник почне раздвајати са душом, (почне, дакле, лагано издисати), припрема се свећа која се пали, и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи и најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који пали узме је, прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: "За покој душе мога (каже сродство и име). Бог да му душу прости". Остали присутни тихо, шапатом изговарају: "Бог да му душу прости", и крсте се. Свећа и њена светлост символишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако

неко умре без свеће.

Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно рухо. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.

Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 сата, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи, и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе, и евоцирају лепе успомене на покојника Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући. У градовима ређе, јер тело покојника преноћи у капели.

Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.

Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре, и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненадна, домаћин или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин:

Онај који долази, како кога сретне од родбине, у кући или дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: "примите моје искрено саучешће". Домаћи се захваљују, и одводе госте у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.

У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље,(успомена на свету тајну

јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник.

На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота

Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: "Бог да му душу прости".

Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник (који успут пева одговарајуће посмртне песме). Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. (Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника.) Трећи помен се врши на самом гробу.

Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке,ноге и глава Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника, и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у раку.Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: "Бог да му душу прости".

(После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо, и где је лежао док је био у кући. Водица се освећује за здравље и напредак осталих у кући.) Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција То данас није обавезно чинити. Добро је, можда, припремити воду и пешкир ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавлља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту су вечеру везани бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.

Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. (Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.)

Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране, Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.

У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.

Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није. Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником који врши парастос или мали помен на гробу.

У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.

Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито и вино, мед и погача, кадионица и тамјан, и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.

За овај четрдесетодневни парастос, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.

После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, изалази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај.

Четири пута годишње црква је прописала посебне дане који су посвећени молитви за умрле. То су задушнице: у суботу пред Месне покладе зимске задушнице, субота пред Духове летње задушнице, субота пред Михољдан михољске задушнице и субота пред Митровдан јесење или митровске задушнице. Тада се излази на гробље, обавља се парастос или помен, освећује се жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређује гроб.

Гробља су места где се сахрањују наши умрли сродиици. Дужност хришћанска налаже, да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им обележја на гробовима (споменике) и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Нажалост, ни један народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. Да би се ту ствари поправиле, треба заједно да ради и црква и држава С друге стране, у појединим нашим крајевима се иде у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима имају фрижидери, телевизори, кревети итд. То је ружан обичај. Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Живот на земљи је кратак и споменик не може символисати вечност и везаност за земљу. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, чинити добра дела за покој њихових душа, помагати сиротињу, давати прилоге црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.

Важно је напоменути, да спаљивање мртваца није хришћански обичај. Црква крајње снисходећи, према родбини покојника, одобрава опело над оним који ће бити спаљен. Кремација или спаљивање је велики грех пред Богом.

Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити (кратак помен) на гробу самоубице, и то не на дан погреба.

 

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM