Select Your Language

Browse this website in:
СЕЛА И СТАНОВНИШТВО ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
уторак, 29 март 2011 18:18

Истраживачи етничког састава становништва Ливањског поља и ближе околице, биљеже да овде живе: Срби, Хрвати, Муслимани и Цигани.

До децембра 1994. године, србски живаљ је настањен у селима: Бојмунти, Радановци, Врбица, Богдаши, Бастаси, Нуглашица, Грковци, Црни Луг, Јаруга, Пржине, Казанци, Сајковић, Губин, Прово, и Чапразлије. Пред офанзивом здружених Хрватских војних снага овај живаљ се исељава, а села су спаљена.

Након Другог свјетског рата из Доњег поља почела је миграција, што је узроковало разводњавање народног и породичног предања, које се усмено преносило са генерације на генерације.

Код неких родова предање задире у даљу прошлост. То се углавном односи на оне родове који су се доселили у овај крај из околине Врлике и још неких крајева.

Испитивања 60-их година говоре да овај народ зна како су му претци често бјежали у Далмацију и опет се враћали на своја огњишта. У народу се спомиње бјежање због харања куге, за што постоје историјски документи, а постоје основане тврдње, да је било привременог бјежања пред налетом Турака, који су овај крај до темеља рушили, палили и пљачкали.

Неки истраживачи тврде да су старосједеоци у Доњем пољу само они који никад нису бјежали из свог села и овдје спомињу род Докић из Врбице.

Највећи број овог живља је досељен из Далмације у данашња села Доњег Ливањског поља. Према неким подацима, 107 родова или 58,8 % је далматинског поријекла. Према тврдњи и испитивању које је провео Марио Петрић за потребе Земаљског музеја у Сарајеву 1960/61. године, ово становништво води поријекло од србских досељеника, који су у Врличку и Книнску крајину доселили у XV и XVI вијеку и касније.

Највеће сеобе спомињу се почетком XVI вијека, од 1523. до 1527. године, када је по наређењу Турака пресељено у Книнску крајину, Буковицу и Котаре неколико хиљада србских породица из Босне и Херцеговине и старе Србије. И након Карловачког мира 1699. године, наводи се податак о насељавању србског становништва у околину Врлике.

Пут досељавања из врличке околине у данашња села Доњег Ливањског поља, тврде, да је ишао преко Динаре на село Губин. Може се ово узети као тачно, али је познато и то, да је свако село имало неки свој пријеки пут, којим је неко и некада туда пролазио, куда су пролазиле разне трговачке караване.

Другу групу чине досељеници из западне и сјеверозападне Босне. Овима припада 43 рода или 23,4 %.

Углавном треба рећи да су била национално мјешана села: Чапразлије, Челебић, Прилука, Сухача, Застиње, Губер, Грборези, Раповине, Жабљак, Поточани, Била, Смрчани, Голињево, Рујани, Лиштани, Оџак, ... У овим селима живаљ је страдао током Другог свјетског рата. За највећи дио породица је отежано испитивање поријекла.

До краја Првог свјетског рата није било неких посебних исељавања овог живља у друге крајеве, а послије Другог свјетског рата било је битних помјерања узрокованих посљедицама рата.

ПАРОХИЈA ЛИЈЕВАЊСКA

ЗАСТИЊЕ

Из Ливна, од Думана, старом цестом према Гламочу, одмах иза првих стијена (локализам: "стина") налази се омање село које се, баш због тога и зове Застиње. А, Застињани су карактерни, као стијена чврсти људи. И земља им је стјеновита, тешко пролазна, те је Застиње одувијек штитило Ливно са сјеверозапада.

Ово је село скоро срасло са градом Ливном. Главни дио села је лоциран у подножју планине Круг. Становништво сачињавају Хрвати, Срби и муслимани. Почетком рата 1991/1995. године, Срби су побјегли или су отјерани, а њихове куће спаљене.

СУХАЧА

Сјеверозападно од Ливна, поред новог асфалтног пута према Гламочу и Босанском Грахову смјестило се село Сухача. Ово је село једно од најстаријих насеља у Ливањском пољу, чији се континуитет није прекидао од неолита. На велику старост насеља упућује и његово име, а нарочито врло риједак и стар, суфикс "ача". Данашње име села настало је од ријечи "сувача", која се раније употребљавала за означавање млина, воденице, на једној од највећих еставела у пољу. (Еставеле су природне пукотине у кречњаку, које у касну јесен, зиму и рано прољеће функционишу као извори). У касно прољеће, љето и рану јесен еставеле су без воде. Једно вријеме у години, када се вода у пољу "спусти" на ниже, или потеку тек формирани водотоци, еставеле прораде и као понори кроз које се губи вода. Ову изузетно ријетку природну појаву човјек је вјешто искористио и на еставели подигао млин, сувачу. Доцније је воденица, сувача своје име "посудила" сусједноме селу.

Данашње село Сухача је везано уз Застиње. Простире се већим дијелом у подножју Круга. Западним дијелом ово село веже се са Великим Каблићем. Локацију села прати асфалтни пут Ливно – Гламоч или Ливно – Босанско Грахово, с обзиром да долази до раскршћа код школе у Прилуци. Изнад села Сухача и Каблићи диже се, каменом насута, градина гдје су археолози нашли комаде глиненог посуђа, које припада праисторијском и римском времену. На сјеверној страни Сухаче постоји једна већа громила, коју овдашњи становници зову Мала Градина. На овом локалитету нађено је много остатака глиненог посуђа. На терену села је нађена и једна римска гробница и неколико римских натписа. Све ово упућује на чињеницу да је терен села био насељен у праисторијско и римско доба. Према ономе што је до сада утврђено, овуда је водио римски пут од Градишке на Сави за Солин (Салону), а преко Бања Луке, Борове Главе, Сухаче и Каблића, Вашаревина, Љубунчића, Лиштана, Пролога, Читлука код Сиња. Питањем историјске прошлости овога села и анализом записа истраживача бавио се и ливњак, професор Стипо Манђерало.

ПРИЛУКА

На раскршћу путева из Ливна за Гламоч и Босанско Грахово, подно планине Голије, смјестило се село Прилука. Назив за ово насеље формиран је од ријечи "при" и "лука". Ријеч лука употребљава се, овдје, за означавање мјеста уз воду, крај воде, при води. Раније, прије дјелимичне мелиорације (која је извршена за вријеме аустроугарске управе), у доба поводња овај кутак поља је, од септембра све до почетка јуна, стално био под водом коју је доносила Бистрица, те кратки токови Меруша и Зелењака. Како је најраније насеље подигнуто на нешто издигнутијем терену крај воде, "прилуци", отуд му и име Прилука. Прилуци припадају, као дијелови насеља, Долац, Песин и Вашаровине.

У једној питомој крашкој ували "Доцу", лоцирано је село које је због карактеристика микроположаја и названо Долац.

Село Песин има најружније име међу насељима у Ливањском пољу. Сама ријеч "песин", искривљено од пексин (тур.), означава оно, онога који је нечист, прљав. Назив села јасно говори каква је била околина насеља када је оно добило име. Ово погрдно име дато је по неугодном мирису ранијих сеоских ђубришта која су се налазила између кућа.

На руинама некад значајнијег илирског насеља и римског муниципија налази се мало село Вашаровине. Свега двадесетак "димова" (кућа које су се одвојиле од Прилуке) разбацане су којекако, баш као на "вашару". Име овом селу формирано је од мађарске ријечи "вашар", пазар, која означава мјесто скупљања људи ради трговања. У имену села, дакле, сачувано је сјећање на некад значајније насеље.

Прилука се простире на лијепој локацији, уз саму периферију Прилучког поља, испод обронака Голије и превоја Корићне, те поред асфалтног пута Ливно – Грахово и Ливно – Гламоч. Док није извршена регулација токова ливањских ријека, Пилучко поље је већим дијелом године било под водом и одавало слику језера. Село се протезало уз сам руб поља, на уздигнутом терену и по много тога подсјећало на лучко мјесто. Прилука је у правцу сјеверозапада од Малог Каблића удаљена око 3 километра.

Поврх Вашаровина је "градина", гдје је нађено много остатака из праисторијског и римског доба. Поред Вашаровина је водио римски пут од Босанске Градишке, поред Бања Луке, Борове Главе, Сухаче, Каблића, Љубунчића, Лиштана, Пролога и Читлука код Сиња за Солин (Салону).

Проучавањем локалитета Вашаровине бавили су се многи домаћи и страни стручњаци и сваки посебно откривали вриједне историјске податке о животу на овом терену.

РАПОВИНЕ

Јужно од Ливна, на другом километру пута за Сплит, су Раповине. Куће овог села раштркане су по околним брежуљцима и вртачама. Може бити да је конфигурација земљишта, односно његова храпавост кумовала имену насеља. Име насеља највјероватније је формирано од ријечи "рапа" – рупа, која је готово заборављена овдје.

Село се простире на лијевој страни пута Ливно – Сплит. Највећи дио становништа сачињавају Хрвати.

ГУБЕР

Недалеко од Ливна, на четвртом километру пута за Сплит, на нешто издигнутијем терену простране равни Ливањског поља, смјестила су се два села именом Губер. Једно је село веће па се зато и зове Велики Губер, док је друго знатно мање , те је зато Мали Губер. Становници ових, као и осталих насеља на Ливањском пољу, још од Илира, познати су као врсни овчари. Поред производње данас чувеног висококвалитетног "ливањског сира", мјештани ових села били су познати и по производњи дебелих вунених прекривача "губера". Губерани још увијек, праве чувени "ливањски сир". Али израда различитих вунених тканина у домаћој радиности готово да је заборављена. Губере (биљце и суканице) Губерани више никако не израђују. На ту некад врло раширену израду губера, по којима су ова два села и добила име, подсјећају само њихови називи.

Индустријска револуција, понуда јефтиније и луксузније робе, велика миграција становништва, запостављање сточарства у овоме крају, измјенили су структуру становништва и његов однос према старим занимањима. Данас има мало правог ливањског сира, а биљаца – губера и осталих производа од вуне скоро да уопште и нема.

Становништво Малог и Великог Губера чине Хрвати, Срби и Муслимани.

КОМОРАНИ

Јужно од Малог Губера, на самој равни, готово у средини овог крашког поља, као да је "побјегло" од других насеља, ушорило се село Коморани. "Још увијек се добро сјећам кућица наших очева, у ствари једне просторије под кровом у којој се и јело и спавало, а у једном "буџаку" те исте просторије држало се благо, стока" говорио је Симо Ждеро, мјештанин. Да је заиста тако било, свједочи и име села, чији је назив формиран од грчке ријечи "комора", која се употребљава и у означавању мале собе за становање.

Коморани се простиру јужније од Малог Губера, на удаљености од 1 километар, издвојени у пољу. Лијепо се виде са асфалтног пута Ливно – Сплит, и још боље са пута Ливно – Пролог. Назив села, те питање његовог поријекла, хтјело је више истраживача да одгонетну откуда назив Коморани. Обзиром да ни једно мишљење није увјерљиво, овај одговор остављам (најпоузданији).

Становништво Коморана сачињавају Хрвати, Муслимани и Срби.

ГРБОРЕЗИ

Недалеко од Коморана, на старом макадамском путу за Сплит, смјестило се село Грборези. Сасвим су оскудни подаци који могу посвједочити да ли су се средњевјековни житељи Грбореза бавили и резбарством, односно израдом "грбова". Иако нема директних свједочанстава, оправдано је претпостављати да је и у ливањском крају могло бити мајстора који су израђивали разне украсне предмете од метала и дрвета, који су украшавали камен, па и грбове израђивали. Већ од X вијека има извора који упућују на то да су у ливањском крају дјеловали мајстори и занатлије, који су израђивали "бројан и умјетнички дотјеран накит". Из XV вијека остало је релативно доста података који указују на то да су из Ливна одлазили на изучавање различитих заната у Далмацију (Задар и Сплит) дрводјелци – марангони, клесари или каменоресци – лапицида, таглиапетра. Један податак говори да су код Јурја Далматинца, највећег градитеља у средњем вијеку, занат изучавали Босанац Миховил Вучинић и Антун Драстић из Ливна. Може бити да су средњевјековни Грборези били веће насеље него што су данас, те да су у њима могли дјеловати мајстори – занатлије који су, поред осталог, били на добру гласу по изради грбова. Могуће је да се по њиховом умијећу и насеље прозвало Грборези. За сада нам, као поуздано свједочанство о томе, остаје само назив села.

Село је лоцирано поред пута који води из Ливна за Пролог, удаљено од Коморана 1 километар, у правцу југа. Становништво сачињавају Хрвати, Муслимани и Срби Јанковићи. Они су као род, изумрли на овом простору у цјелини.

ПРОЛОГ

Најнепосреднији контакт насеља у Ливањском пољу са сусједним насељима у средњој Далмацији, одвијао се преко превоја Вагањ, на Камешници, подно којег се, као улазна врата у поље, смјестило насеље Пролог. Онај ко је долазио из средње Далмације у Босну морао је, раније, наићи на Пролог. Од такве положености насеља као увода, уласка, у поље формирано је и име селу. Грчка ријеч "Пролог", која је код нас давно стекла право грађанства, употребљава се у означавању увода, у овом случају, уласка у поље. У данашњој топонимији ливањског краја само је име овог села озбиљнији траг утицају старогрчког језика, односно ранијих привредних веза овога краја наше домовине с грчким трговцима. Према томе, име овог насеља је у нашој топонимији један грчки лексикологијски релик необичног јасног значења.

На удаљености од око 3 километра од Ћаића и правцу југа, у подножју планине Пролог и Пролошке драге налази се садашње село Пролог. Међупростор, ових села сачињавају равне ливаде и скоро окомити планински обронци. Овдје је и Ћаински понор, гдје је некад понирала ливањска бистра ријека, у граду још звана Рика, а познатија под именом Бистрица. Она је у понор дотицала под називом Пловућа. Прије понора су била два бента, на којима су постојали Дујића, Латинчића и Келића млинови. Ова бистра ријека је импресионирала и турског путописца Евлију Челебију. Текла је ова ријека кроз вијекове и улијевала се овдје све до 1970. године, када је њен ток скренут у Бушко језеро за потребе водне акумулације, која обезбјеђује хидроцентралу Орловац, изграђену изнад села Граб на Далматинској страни Камешнице.

Пролог и Ћаић су дуг временски период били везани макадамским путем. Пут је водио у Ливно и Сињ. Укрштање је било непосредно прије Пролога, на једној већој окуци која се звала Ћаински лакат. Сада је ова релација под асфалтом, али је лакат доживио реконструкцију, па га се тешко препознаје. Од Ћаинског лакта стари макадамски пут води уз Пролошку драгу, преко пријевоја Вагањ, за Сињ. Овај пут је за сада запуштен и налази се ван употребе. Треба рећи да је овим правцем водио и некадшњи римски пут, који је спајао Градишку на Сави са Читлуком код Сиња и Солином, а пролазио на Бања Луку, Ливно, Вашаровине, Љубунчић и Лиштане.

Пут преко Вагња служио је, вјероватно, Словенима и Аварима, а сигурно Турцима, Млечанима, Аустроугарској, и народу овог краја кроз живот у двије Југославије, али сад се не користи и нема приоритета за модернизацију.

Село Пролог није познато по неким посебним знаменитостима, познато је утолико, што се налазило близу раскрснице важних путева, који су спајали правце Ливно, Сплит и Босанско Грахово. Пролог спомиње Athanasio Georgiceo 1626. године код описивања Клишког санџаката, као утврђење на планини: "Un castelo sopra una montagna". Турски путописац Евлија Челебија, који је боравио у Ливањском пољу 1660. године такође Пролог види само као малу округлу кулу на врху планине "мала округла кула на највишем врху високе планине".

Данас у селу живе само Хрвати.

ОЏАК

Јужније од Лиштана, још увијек на падинама Динаре, налази се село Оџак. Садашње село Оџак, заједно са Ћаићем, Евлија Челебија је 1660. године забиљежио као дворе – Оџак Атлагића, односно Атлибеговића.

"То је велики Оџак у Ливањском пољу на подножју Пролог планине. У овом пољу близу споменутог села понире и ишчезава она велика ријека што извире из базена шехера Ливно" нема сумње, под називом село Атлибеговић мисли на данашња села Ћаић и Оџак. Данас су то два потпуно одвојена села.

Ранији назив насеља значио је, дакле "оџак" који је припадао породици Атлагића. Од када је 1711. године последњи ливањски капетан из породице Атлагића, Мехмедбег, изгубио "без икакве кривње ливањску капетанију", ни село се више није звало Оџак Атлагића, него само Оџак. Оџаком, иначе, овдашњи житељи зову добро грађену кућу имућнијих грађана.

До почетка Другог свјетског рата у Оџаку је живила фамилија Срба, Арнаути. Није утврђено од куда су дошли у ово село. Сви су страдали почетком Другог свјетског рата.

ЛИШТАНИ

Источније од Доњих Рујана је село Лиштани. У даровници босанског краља Стјепана Остоје од 1400. године, село Лиштани се наводи као Лишћане. Село је, иначе, смјештено на питомим падинама Динаре, које су обрасле листопадним дрвећем, нарочито храстом "лишћаром". Лист овог храста и данас се понекад употребљава као сточна храна. Под јесен, сеоска дворишта су прекривена мноштвом лишћа храста лишћара и другог листопадног дрвећа. Од тог мноштва листопадног дрвећа и лишћа и име селу Лиштани.

Село се надовезује на Горње Рујане. Лиштани су као Чапразлије, Рујани и дио Оџака уздигнути у односу на површину поља. Насеља су на уздигнутијем терену, окружена обрадивим њивама и баштама, а терен се благо спушта према равнини поља.

У Лиштанима је до Другог свјетског рата било Срба.

ДРЖАНЛИЈЕ

Необично је питома долина Стурбе, у којој се смјестило село Држанлије. Име селу формирано је од већ поодавно застарјеле ријечи "држан", која се употребљавала за означавање онога који је био дужан, обавезан придржавати се договореног. Наиме, прича се по селу да су Љубунчићи уступили земљу сељацима, а да су ови били "држани", обавезни земљу обрађивати, остати на њој и од прихода са земље давати Љубунчићима трећину. Мјештани казују да није било ни једног случаја да се неко тог "држанства" није придржавао.

Јосип Смодлака сматра да је име насеља формирано од ријечи "драга". Говорећи о необичним називима насеља са још необичнијим завршецима ријечи, написао је: "Један још ријеђи завршетак који је такође делом турски, јесте "анлија", који се заправо састоји од три наставка: нашег "ан", турског "ли" и нашег "ја". Познат ми је један једини примјер имена састављена, а то је Држанлија. Овај назив који данас носе житељи једног села у котару Ливањском (а по њима се и село зове Држанлија), ваљда је као месно име прошао кроз ове три фазе: Драга, Држани, Држанлија". Сматрам да се Смодлакино мишљење не може прихватити из неколико разлога. Прво, мјештани своје село дијеле на Горње и Доње Држанлије. Интересантно је да се ни једно село не налази ни у каквој драги. Појам драге не може се, у овом случају, поистоветити с дијелом ријечне долине. Становници ових насеља Ливањског поља под појмом "драге" подразумијевају уздужне или попречне планинске косе које не функционишу као ријечни токови. Напротив, тај појам строго разликују од ријечне долине. Друго, име ових села није Држанлија већ Држанлије. Треће, није могуће говорити о настанку "анлија". Могуће је једино говорити о наставку "лије".

Као дијелови насеља Држанлије припадају Голубић, Каријани и Трчић.

Терен на којем се данас налазе Горње и Доње Држанлије, са засеоцима, припадао је за вријеме турске владавине беглуку Љубунчића.

Садашње село заузима простор источно од Забришћа, на десној обали ријечице Стурбе. Ова ријечица уграђена је у душу села. Она погони млинове, доноси воду за пиће и напајање стоке, у њој се лове лијепи примјерци пастрмке и ракова, а угодна је за купање по љетним врућинама.

Од Срба, овдје је живила фамилија Лаганин.

БИЛА

Села Била и Било Поље добила су имена од бијеле боје неогених лапора, који су на доста мјеста огољени. Наиме, на западним падинама шумовитог Трибња, управо тамо гдје нема вегетације, смјестиле су се куће поменутих села. Када се погледа на села, повећи комплекси земљишта својом бјелином "боду очи". Како су то села становника икавског изговора, отуда и име Била, односно Било Поље.

Билој, као дијелови насеља, припадају Карачић, Црни Врх и Мејдан.

Село се простире поред пута Сплит – Ливно, на сјеверној страни Срђевића и сјеверозападној страни Трибња.

СРЂЕВИЋИ

Много је тешко објаснити назив села Срђевићи, тим прије што му у ранијим историјским документима нема никаква трага. Биће да је име села изведено од ријечи "Срџба", срдити се, која би у овом случају означавала карактерну особину мјештана (или неког истакнутијег од њих), који су се лако дали насрдити, па отуд и име за њихово село Срђевићи. Ипак, овај топоним остаје недовољно јасан и недовољно објашњен. Интересантно је напоменути да у исту врсту спада и име сусједног села Карачић. Може бити да су мјештани села Карачић, да не би били само они ти који се срде на своје сусједе, њих и зазвали Срђевићи.

Идући асфалтним путем од Подградине према Ливну, пролазимо поред бетонираног канала са водом и лијепог Срђевићког поља на чијем се крају, у подножју обронака Трибња, налази село Срђевићи. Југоисточном страном село се приближава Подхуму, сјеверозападном селу Била.

Становници овог села тврде да се код било којег дубљег копања на терену нађу стари зидови. Овај терен није довољно археолошки обрађен, те се не зна шта тамо има и којем времену ти остаци припадају. Важно је рећи да овдје постоји и старо гробље. Терен би ваљало стручно обрадити. Преко пута и канала, насупрот села Срђевића, је село Липа са запаженим археолошким налазима, па се не искључује могућност да се и у Срђевићима нађу вриједни остаци неког времена и живља које је на овом простору обитавало.

ЖАБЉАК

Као што имена многих насеља у Ливањском пољу нису позната из ранијих периода, тако исто није познато како се раније називало село Жабљак, које се под тим именом сусреће тек из времена турске владавине. Село се налази недалеко од Ливна, с обје стране пута за Дувно, и на самоме изворишту истоимене понорнице. Назив ријеке потиче од обиља жаба у њој.

Село добија име због локације уз истоимену рјечицу, гдје је било много жаба. Данашњи жабљак се дјели на Горњи и Доњи. Границу између ова два села чини асфалтни пут, што води између Ливна према Дувну. Становништво Доњег Жабљака (чинили су) Хрвати и Срби а Горњег Хрвати, Срби и Муслимани.

СМРЧАНИ

Сјеверно од Подхума су Смрчани. Село се смјестило у једној повећој крашкој ували, гдје обданица траје знатно краће, нарочито зими. Због тога се у селу "смркне" знатно раније него у сусједним насељима. Уочавајући необичност ове природне појаве, мјештани су селу дали име Смрчани, а не Смричани, како се то често погрешно пише и изговара.

Изнад Смрчана је село Главице за које статистичари кажу да су дио села Смрчана. Иначе, сва мања узвишења становници Ливањског поља називају "Главица".

Југоисточно од Дринове Међе, према путу за Дувно налазе се села Лопатице и Лопатинац. Имена ових насеља, која су сусједна, подсјећају нас на некад врло раширену производњу различитих предмета у кућној радиности. Нарочито цјењени производи из ових села били су "лопари", посебна врста дрвене "лопате", за стављање и вађење хљеба из крушних пећи, које је раније имало свако сеоско домаћинство.

У једној питомој крашкој ували шумовитог Трибња смјестило се село Главуша, које, као дио насеља, припада Лопатицама. Раније је у вртачи, коју су звали "Главуша", било врло тихо, "глуво", како кажу мјештани. Име вртаче узето је и за име села.

Смрчанима припадају засеоци: Поток, Главице, Лопатинац и Лопатице. Село је удаљено од Ливна око 6 километара, идући старим а и новим асфалтним путем према Подхуму и Дувну.

Већину становништва у овом селу чине Хрвати, а (било је) неколико српских фамилија.

ГОЛИЊЕВО

Једно од најстаријих насеља на Бушком Блату јесте село Голињево, које се под тим именом први пут помиње почетком XVII виијека. Земљишта која припадају овом селу крајње су оскудна раслињем. Јужни обронци Тушнице сасвим су "голи". Равничарско дно поља, подно села, дужи период у години (од септембра до маја) бивало је раније стално под високом водом. Такво земљиште могуће је користити, готово искључиво, као ливаде. Житељи овог села готово да нису ни имали њива. Дакле, по слабој плодности, готово "голим" њивама дато је име села Голињево. Тај назив му одлично одговара, нарочито данас, кад су воде вјештачке акумулације Бушког Блата, потопиле и оно мало "голих" њива.

Дио Бушког блата, који је припадао селу прије формирања водне акумулације, био је периодично плављен и погоднији за ливаде него за орање и сјетву. Периферни дио је био уредно приведен култури и служио сељацима за пољопоривреду. Потапањем земљишта и стварањем вјештачког језера, становништву је била угрожена егзистенција, што је узроковало миграцију. На правцу од Ливна према Присоју, село се простире на лијевој страни пута. Изнад села постоји локалитет зван Градина. У селу, на неколико мјеста, има средњовјековних стећака, без натписа и орнаментике, што потврђује да је овдје у средњем вијеку било насеље.

Данашњи становници села су Хрвати и Муслимани. Било је некада у овом селу и неколико српских родова, који су настрадали 1941. године.

До почетка Другог свјетског рата у овом селу је живило српских родова који су настрадали.

ПРИСОЈЕ

На јужним падинама Тушнице, које су од раног јутра до па све до првог сумрака стално изложене сунцу налази се село Присоје. Од те положености "при сунцу", од тог "Присоја" потиче и назив села.

Присоје је једно од највећих села у Ливањском пољу. Од давнина су становници Присоја своју судбину везивали за обраду земље, на подручју Бушког блата и околине. Служило је ово становништво разне господаре, али се турски посебно памте и о њима се испредају разне приче и догодовштине. Поред Бушатлија, ту су још и неки други, чија имена колају кроз народно предање овог живља.

Плављењем Бушког блата и његовим претварањем у језеро, становништво овог краја је доведено у неповољан положај, због губитка обрадивих површина и ливада. Новчана накнада није била адекватна, нити довољна да се надомири изгубљено. Ово је било узроком великих миграција из села.

Данашње село је смјештено највећим дјелом на стрмој коси, сјеверно и сјеверноисточно од језера. Са источне стране везано је на драгу, гдје се налазе засеоци Привлака и Врило, са југа је стара раскрсница према Дувну и Аржану везана са Карловим ханом. Овај цијели склоп зове се Присоје.

Присоје има више локалитета које народ зове градина или градац. Један од њих, поред пута близу Карлова хана, зове се црквина. На овом локалитету нађени су остаци грађевине и једна надгробна плоча из доба римске владавине овим крајем. Има много тога што нас упућује на закључак да је овдје постојало средњовјековно насеље, а то су многобројни стећци које народ зове "Машети". Стећака има највише на простору Булића гробља.

Становници Присоја су данас Хрвати. Било је овдје прије Другог свјетског рата неколико српских породица које су настрадале 1941. године.

До почетка Другог свјетског рата у Присоју су живиле србске фамилије, које су 1941. године страдале.[1]

ПОТОЧАНИ

Поточани су село смештено у веома лепом крашком пределу општине Ливно. На путу од Ливна према Купресу, на шестом километру са леве стране простире се ово село богато изворима живе воде, по којима је и добило име. Потоци: Брина, Баре, Правануша, Јевра, Слануша и Врбовник, нарочито у кишном периоду сливају се кроз ово село. Географски  је прилично раштркано, груписано по засеоцима: Далићи, Михаљевићи, Мишићи, Перише, Лозанчићи, Ћубелушићи.
Природа је била шкрта у даровању; камена и воде у изобиљу али плодних њива смо колико су вредне руке ових становника искрчиле и отеле од камена. Клима је права планинска, са кратким летима и дугим, хладним зимама. Камене су куће и ограде око поседа. Тако је било све до 60-тих година XX века када је велики број радно способих мушкараца отишао у Немачку у жељи да победи сиромаштво. Богатство се мерило хектарима њива и ливада, радило се ручно, орало плугом који су вукли коњи а управњао човек. Жито се косило ручно, правили се снопови а врло са коњима. Коњем су се добављала и дрва са круга. Свако домаћинство имало је овце, краву и понеко по два коња. Сиромашнији су имали свега у мањем броју.

Од давнина у Поточанимa су живели Срби, православне вере. Данас их нема. Последњи становник, Босиљка Јагодић,протерана је 1992 године, на почетку рата. О Јагодићима и осталим становницима православне вере желим да пишем.

Када на шестом километру поменутог пута скренете лево, уз благи превој Катарина, стижете у заселак ушушкан каменим Грацом као крагном.На центру је до 90-тих година прошлог века поносно стајала камена кула, некад власништво Турака, али у IX и XX веку њен власник је био Перо Јагодић. Његов син Војин кулу је продао комшији Звонки Михаљевићу. Ова историјски вредна грађевина некада је имала четири спрата. Непосредно пред други светски рат, Перо Јагодић је један спрат разидао и од камена направио кућу брату Ники. Благоја Јагодић као најстарији живи становник, рођен у овом селу, сећа се да је његов отац Јаков помагао браћи у овим граћевинским радовима, и како су клесали камен, штитећи се заштитним наочалима које је Јаков донео из Инзбрука у Аустрији.

Велика је штета што је порушена ова, некад велелепна кула. Поткрепила би историјске чињенице да су Јагодићи били веома цењена и богата породица у време Аустро-угарске владавине у овим крајевима. Наиме у књизи С.Ердељеновића "Срби у Банату'' међу 118 породица које су добиле Млетачко и Аустроугарско племство налазе се и Јагодићи. Да није тако зар би становали у четвороспратној каменој кули и око ње? У склопу ове импресивне грађевине која је некада имала и воду, живео је и Митар Јагодић са супругом Јањом, три сина и три кћери. Оно што је интересантно да су двојица синова имали име Јово и Бранко што је код презимена Јагодић доста често. Чак и Јагодићи са простора Лике и Војводине обавезно имају Јову и Бранка.

Знам да је статистика најбезболнија, јер људе своди на бројке. Али када ти људи имају лице онда се ствари усложњавају. Желим да лица бивших становника оживим кроз сећање на њих, јер су то били честити и вредни људи. Да је све ово сећање истинито, Бог ми је сведок. Намере друге немам.

У селу Поточани 1941. године живео је 71 становник, православне вере. Од тога 33 женског пола и 38 мушкога пола. Од тога је 22 мушкарца зверски убијено од стране усташке тако зване НДХ. Осамнаест одраслих мушкараца погубљено је на стратишту у Прологу, а Нико Јагодић са сином Спасојем и два сестрића Милисав Милорадом и Душком ухватиле су усташе на Боровој глави, у јуну 1941. године док су косили ливаде и погубили у Шуици. Изузев Нике ова тројица су били двадесетогодишњаци и неожењени. У рату су стрељали Немци и усташе, Анђу Јагодић, која је била партизански одборник и мајка четворо деце, а њен муж Перо убијен је у Прологу. Њену егзекуцију мој тата је гледао лично, јер се затекао чувајући овце изнад села и данас се сећа како су, кад је пао мрак несрећне удовице копале гроб и сахраниле Анђу у гробље, а њена ћеркица Кова која је била беба и сисала мајку, умрла од тифуса мало после тога. Остало троје деце су одрасли по домовима за ратну сирочад и живи су.

После рата, играјући се са заосталом бомбом, а коју су нашла неопрезна деца, страдали су мој ујак Гојко Јагодић, Илија и Лука Милисав, браћа рођена, Милорадова и Душкова који су већ убијени у Шуици. Ојађеној мајци Стани за заклетву није остао ниједан од четворице синова. Живела је са ћеркама Аном и Драгом и умрла 1963. године и сахрањена у њеним родним Поточанима.[2]

ПАРОХИЈA ВРБИЧКA

ЧЕЛЕБИЋ

Село Челебић се надовезује на Ковачић и продужује у смјеру југоисток – сјеверозапад, паралелно са новим асфалтним путем Ливно – Босанско Грахово. Име овом селу формирано је од ријечи "челебија" која на турском језику означава, отмјена младића племићког рода. Раније је насеље припадало познатој племићкој породици Фирдус из Ливна. По челебијама из породице Фирдуса је, дакле, и име селу Челебић, мада је ту насеље постојало много прије турског господства овдје, још за вријеме Илира и Римљана. Али, на жалост, не располажемо ни са каквим историјским документом који би нам могао помоћи да сазнамо како се то насеље раније звало.

Село се простире у дужини од два километра између Ковачића и Бојмуната. Овдје су дуги низ година заједно живјели Срби и Хрвати. До поремећаја у односима ова два народа, долазило је у Другом свјетском рату и током рата у Босни и Херцеговини послије распада Авнојске Југославије.

За разлику од других села Ливањске регије, у овом селу Срби и Хрвати имају заједничко гробље, само их дијели једна ниска преграда. Током турске владавине у Босни, овдје су живјели и Муслимани.

Становништву сусједних села и у селима на другој страни поља под Динаром, у Челебићу је била позната ужа локација звана Барјак. То је управо подручје Фирдусових кућа, гдје се, на једној , непрестано вијала застава. Како је у овом крају за заставу преовладао термин Барјак, остао је до данас назив Барјак за овај локалитет.

На потезу од Ковачића и Челебића, дјелом изнад Бојмуната, кроз Ћорушу, и данас се могу видјети остаци трасе римског пута, чијим дјелом је ХВО пробио пут током рата у БиХ, 1991-1995. Изнад Челебића се налази плато Подови. Ова се висораван протеже, са промјењивом површином, од Врбице до Струпнића. Тамо су Челебићани, нарочито до почетка Другог свјетског рата, гајили и држали стоку, те производили сир и остале млијечне производе, у чему се тада и касније истицала фамилија Шуњка.

Челебић је, велики временски период, био општинско средиште, посебно у периоду постојања прве Југославије и једно вријеме послије Другог свјетског рата, којем су припадала сусједна села и села преко поља: Рујани, Чапразлије, Прово, Губин и Сајковић. Поред овог, овдје је била пошта и амбуланта.

До почетка рата у Босни и Херцеговини 1991. године, село су настањивали Хрвати и Срби. Тада су Срби избјегли, њихове куће спаљене, да би скоро иста судбина стигла и највећи дио кућа Хрвата.

БОЈМУНТE

Необично интересантно име носи село Бојмунте, које се налази на 29. километру асфалтног пута од Ливна за Босанско Грахово, надовезујући се на Челебић.

Јосип Смодлака, говорећи о именима насеља на тлу Југославије за које се зна или нагађа да су влашкога, румунског поријекла, написао је: "Закључит ћу овај списак чудним именом Бојмонти, које носи једно село у котару Ливањском, у коме су сви житељи данас згољни Срби православци. Ово ми је име особито запело за око, зато што је оно очевидно корупција романскога, односно италијанског имена Бајамонте, које сусрећемо у историји Венеције, а које је носила и једна чувена грађанска породица Сплитска. Порекло овог имена, утолико ми је загонетније што исто презиме, писано по италијанску "Бајамонти", носе и неки земљорадници нашега језика у Сплиту, за које нисам могао да утврдим да ли су им преци били досељеници Млечани или Власи Бојмонти из Динарског крша".

Старих потврда за село Бојмунте нема. Не зна се када се први пут помињу као насеља. Двадесетак мјештана овог села казивали су ми да је њихова земља раније, "за турског вакта", била власништво породице Делалића из Ливна те да су њихови преци "још за Аустрије" земљу добили "мунте".

Мени се чини да је назив овога села сложеница изведена од наше опште ријечи "бој", рат и италијанске ријечи "мунта", дражба, лицитација. Сложеница би, ако је исправно ово тумачење, значила да је то село ратника, који су за своје ратне заслуге на држби олако дошли до посједа земље. Успут, име овог села је Бојмунте, а не Бојмунти, "тако се наше село никад није звало", говорио ми је старац Видовић Божо, звани Дечак. У новије вријеме статистичари и писари, искривљују име овог села пишући га Бојмунти, с наставком "и" на крају. Бојмунте нису, дакле, ни Бојмонти ни Бојмунти.

Ово село је лоцирано на линији од Челебића до Радановаца. На почетку Бојмуната, пут Ливно – Грахово скреће преко поља, прелазећи два моста на Јарузи, Постопоље, дотиче село Сајковић, а одатле води према Грахову. Од бојмунтске раскрснице, код куће Митровића, води асфалтни пут кроз Бојмунте и остала села у подножју Старетине и Шатора. Село се простире на терену периодичних извора. У јесен и прољеће "прораде" врела бојмунтска, те вода зна извирати из кућа. У љетном периоду је суша, извори су "мртви".

Становницима села припадају добре ливаде, те дио шуме у пољу и планини. У овом селу већ дуги низ година, све до децембра 1994. године, живили су само Срби.

РАДАНОВЦИ

Сјеверозападно од Бојмуната, макадамским путем, уз руб поља, простире се село Радановци. Село се раније звало Радановић, а добило је име по Радановићима, који су некада овдје живјели. Становнике овог села сусједи цијене као вриједне, марљиве, "радине" (од радан) људе, који својски обављају свој посао. Може бити да је похвалан смисао имена овога села формиран од те њихове особине.

Радановцима, као дио насеља, припада село Дубрава, чије су куће "сакривене" у високој храстовој шуми. Дубравом, иначе мјештани зову шуму, гај од храстова дрвећа.

Радановци заузимају сјеверозападни правац од Бојмуната, а међусобна им је удаљеност око један километар. У Радановцима живе само Срби. Према подацима о кретању становништва у Ливањском пољу, из овог је села, 1945. године, одселило 6 породица у Војводину. На терену Радановаца живе слиједећи родови до 1994. године: Бикићи, Ђукићи, Ерцези, Ненадићи, Томићи, Вујановићи.

ВРБИЦА

Дуж сјеверног руба Ждраловца, с јужне стране планине Старетине, простире се село Врбица. Име села нема ништа заједничко с листопадним дрветом врба (деминутив – врбица). Наиме, житељи сусједних села, који су православне вјероисповијести, раније су на дан Врбице (Лазарева субота), долазили у цркву да посвете гранчицу врбе – врбицу. Доцније, око цркве, настало је насеље, које су по овоме црквеноме обичају, прозвали Врбица.

Село се наставља на Радановце, а протеже се према Богдашима и Бастасима. Са једне стране Старетина, а са друге дио земљишта Ждраловца чини оквир овог села, а поготово Богдаша и Бастаса.

Становништво је искључиво српске националности. Обрадиво земљиште је оскудније на овом терену, у односу на досад споменута села. Ждраловачки дио поља није мелиориран, током године је под водом и до сада необрађиван. Према једном податку, послије Другог свјетског рата, са терена ових села исељено је у Војводину, у села и ближу околицу Бачке Паланке, 38 породица. Исељавање је текло и касније по разним основама. Младост се у свим селима мало задржавала и ријетко планирала да овдје живи. Слику ових села је донекле измијенио асфалтни пут, који је изграђен 80-тих година 20-ог вијека.

БОГДАШИ

Сјеверозападно од Врбице, у дужини од око 3 километра, протеже се село Богдаше. Име селу формирано је, вјероватно, од укупности добара што их овоме питомоме крају даје природа. Од тог изобиља, од те питомине, по народном и религиозном схватању: Богом дато, Бог'до, односно "Бог даше".

Као дио насеља Богдашима припадају Рамићи, лије је име постало од рода Рамић, које се раније звало Ловре. "Један је рам'о па су их прозвали Рамићи".

Живаљ је у селу искључиво српске националности.

БАСТАСИ

Необично интересантно, и врло загонетно је име сусједног села Бастаси. Тешко је објаснити шта значи назив насеља. Назив, вјероватно, није словенски. Чини ми се да назив села подсјећа на некадашње присуство Римљана. На извору Басташице, и праисторијској градини, нађени су археолшки и епиграфски остаци, уломци римских надгробних споменика који могу да посвједоче о некадашњем римском насељу на овоме локалитету. Интересантно је да у јужној Италији постоји мјесто звано Баста. Може бити да су се и ливањски Бастаси раније звали Баста, односно да су то име насељу дали римски легионари, војници, међу којима је неко могао бити из истоименог мјеста у јужној Италији. Преко ових података не може се олако прелазити. Сматрам да је име села формирано од италијанске речи "баста", која се употребљава у значењу нашег "доста", те да име села Бастаси подсјећа на некадашње присуство Римљана.

Јосип Смодлака сматра да је име села изведено од грчке ријечи "бастакс", носач, што би се тешко могло прихватити.

Село се наставља на Богдаше. У селу живи предање, да је назив добило по потоку Басташици. Прича се и о некој римској војсци "Бас". У оквиру села , на локацији званој Црквина, ископано је неколико остатака римских надгробних споменика. Има још неколико средњевјековних стећака, без текста и орнаментике. Све нас ово упућује на закључак, да је овдје, у одређеном временском периоду, било старо насеље.

И овдје су до децембра 1994. године живили искључиво Срби.

ПАРОХИЈA ГУБИНСКA

РУЈАНИ

Име селима Горњи и Доњи Рујани долази од једне грмолике биљке коју мјештани зову "Руја". Под јесен, нарочито у Септембру, сјеверне падине Динаре, подно којих су се смјестила ова два села, дјелују као најљепше сликарско платно пресвучени дивним руменилом руја. Од тог руја долази и име селима Рујани.

Занимљива је тврдња фра Грге Лозића, који је некада био свештеник у Лиштанима: он каже да су се Рујани називали Жилић (Горњи и Доњи Жилић), он је чак у матице крштења и вјенчавања уписивао поред новог назива и стари.

Рујани се простиру у југоисточном правцу од Чапразлија. Села међусобно раздваја чапразлијски понор, зван Мишија пећа, и корито Криваче. Село се дијели на Доње и Горње Рујане. Горњи Рујани се на правцу југоисток надовезују на Лиштане. На терену данашњих села Рујани постојало је старо насеље, о чему свједоче праисторијски, римски и средњовјековни остаци надгробних обиљежја.

На градини, поврх Доњих Рујана, нађено је много глинених фрагмената, животињских костију, остатака зида и малтера, те комади римског стакла. У Горњим и Доњим Рујанима налазе се средњовјековни надгробни споменици.

Током турске владавине у Босни и Херцеговини, у Рујанима су живјели и муслимани. Село је било саставни дио Атлагића беглука. И данас се у Горњим Рујанима налазе остаци муслиманског гробља, а у Доњим Рујанима остаци куће неког од Атлагића. Терен уз главни асфалтни пут у Доњим Рујанима који води од Сајковића до Пролога или, прецизније, од садашње основне школе, прве Перића куће и улице, па према Одаковим кућама, поред православне цркве и гробља, испуњен је мјестимично стећцима. Овај простор према причи човека рођеног у овом селу, Боже Бошковића, мјесно становништво зове скандала.

Садашњи становници села Рујани су само Хрвати. Овдје је живио један број српских фамилија, које су већином страдале почетком Другог свјетског рата, а остатак се у послијератном периоду отселио у друге крајеве. Задњи становници Срби из ових села су отишли непосредно пред почетак рата 1991/1995. године.

Постоји тврдња да су Рујани представљали транзитно мјесто у робној размјени између становништва из ливањскгог поља и Далмације, те мјесто гдје се пролазило приликом досељавања из Далмације.

ЧАПРАЗЛИЈЕ

Југоисточно од Прова су Чапразлије. Име села је формирано од старинске ријечи "чап", "чеп", те глагола "разлити". Наиме за вријеме поводња (од октобра до краја марта) понори, који се налазе у непосредној близини села, бивају загаћени, те не могу да гутају сву приспјелу воду, па се вишак воде разлијева по околном земљишту. До загаћености понора долази стога што вода на понорским пукотинама одлаже пруће, различито раслиње и друге предмете који зачепе поноре. Вода која би требало понорима да се губи у подземље, задржава се на површини и разлива по околном земљишту. Тако се, ето, по назначеној природној појави, карактеристичној за многа периодично плављана крашка поља, ово село назвало Чапразлије.

Чапразлијама као дијелови насеља, припадају села Паљенице и Пећа.

Име села Паљенице посјећа на једу врсту освете коју житељи ливањских села (Доње поље) понекад и данас практикују. Раније, ако неко, за причињену му увреду или неправду, није могао од починитеља добити одређену сатисфакцију, најчешће је прибјегавао спаљивању његове куће, појате или неке друге привредне просторије. Мјештане којима кућа на тај начин изгори зову "Паљенице".

Вјероватно ни на једном крашком пољу на свијету, нема толико мноштво пећина као на Ливањском. Ове пећине, природне шупљине у кречњачким стијенама, овдашње становништво зове "пећа". Ријетко која пећа има име. Како се једна засебна група кућа код села Чапразлије налази у непосредној близини једне такве пеће, то се за њихово означавање и узео назив Пећа, село код Пећине.

У склопу Доњег Ливањског поља, Чапразлије се простиру на његовој југозападној страни, чинећи саставни дио низа села, која праве вјенац са мјестимичним прекидима на рубу поља и подножја Динарских обронака Сокоца, Атлагића косе, Цјепала, Самара и Повируше. Село је смјештено између Прова на западу и Рујана на југу. Испред њега, гледано преко поља на удаљености од 5 километара, у правцу сјевероистока налази се село Челебић. Чапразлије заузимају простор од Криваче (Јаруге), којом вода тече у Мишју пећу и Хрговића кућа до доњих Маљковића. Овдје границу села чини Шиланова кућа.

На терену села налази се већа скупина лежећих стећака, без натписа и орнаментике, и то на локалитету Машети и унутар сеоског православног гробља. Једно од већих, али до сада неиспитаних гробишта, налази се у дну Ђуранове улице, на њиви Пере Ђурана и његових синова. Овај терен није до сада испитиван, нити регистрован. На путу Сајковић – Пролог, под Марчетиним кућама, налази се Муслимански гроб са добро очуваним нишанима. Сеоско предање говори да је овдје покопан Чапразли-бег, којег су хајдуци убили из засједе, о чему пише фра Грга Лозић у својим различитим биљешкама – Adnotationes variae (Стипо Манђерало, Лозићев илирски сан). Он тврди да се до тада село звало Скуцани.

До рата 1991/1995. године у селу су живјели Срби и Хрвати.

ПРОВО

Источно од Губина, уз сам руб поља, налази се село Прово. За село Прово први пут сазнајемо из већ наведеног пописа босанских нахија и тимара с почетка XVII вијека, када се наводи и село Прхово. Терен на којем је подигнуто ово насеље одликује се жућкасто-црвенкастом бојом земље која је необично растресита, сипка, која се лако распрши, која је "прхла". По тој прхлости земље формирано је и најраније име насељу Прхово, а доцније је оно искривљено у Прово. И Прово, као и нека друга насеља у Ливањском пољу, пружа нам један доста чест топонимски проблем: искривљавања имена насеља. И у овом случају данашњи назив насеља није првобитни и знатно је искривљен. Како је раније исправно име Прхово већ заборављено, остаће и у говору мјештана искривљено име Прово.

Још једно село недалеко од Шапца, у подручју Мачве, носи назив Прово. До децембра 1994. године, у Ливањском Прову живили су искључиво Срби.

До 1990. године из села је био велики одлив становништва. Послије Другог свјетског рата одселило је неколико фамилија у Војводину. Село је још без асфалтног пута и водовода, са малим постотком младог свијета, опредјељеног да овдје живи и ради.

ГУБИН

Јужно од Сајковића, на макадамском путу, уз југозападни руб поља налази се село Губин. Двије праисторијске градине, десетине громила, мноштво остатака материјалне културе из римског периода, као и повећа средњевјековна некропола стећњака, сигурни су показатељи да се на мјесту садашњег села налазило насеље чији се континуитет није прекидао. Овај изузетно риједак, изолован топоним на Ливањском пољу тешко је протумачити. Призваћемо у помоћ називе других насеља чија су имена слична, односно која у имену имају садашњи наставак "ин". Ево неких од њих: Солин, Скрадин, Лабин, Нин, Норин, … Наставак "ин" у словенским језицима и српском такође, веома је риједак. У латинском језику је то наставак "она" (Narona, Salona,…). Овај свршетак имена насеља на "она", "ин", указује, поред осталог, на то да су ту раније била сва предримска, илирска насеља, а потом и римска. Исто је, чини се, и са нашим насељем Губин. Само што је сад и основа овог назива недовољно јасна. Нема никакве сумње да је на мјесту садашњег села раније, у праисторији, било значајно насеље. За ову тврдњу постоји мноштво доказа, међу којима је и чињеница да је Губинска градина највећа, најпространија градина на Ливањском пољу. Али нема ни једног документа или доказа било какве природе, који говори како се то насеље тада, па и много времена послије, звало. Може бити да је на мјесту садашњег насеља, у праисторији, за римског периода, као и у средњем вијеку, постојало насеље које је функционисало као административно-управни центар једне шире области. За сада за ту тврдњу немамо сигурних доказа. Међутим, име села једноставно не дозвољава да се преко ове сумње олако пређе. Можда је назив насеља изведен од латинске ријечи "губерно", владати, управљати. Ако је ово тумачење тачно, а не можемо да не повјерујемо у њега, онда се у имену села очувало сјећање на значајније римско насеље ранга муниципија које се изгубило током друге историјске прошлости. На ту прошлост подсјећа нас и име дијела села које мјештани зову "варош", а њихове становнике сматрају господом. И назив другог локалитета у селу Губински град као да не да да се заборави да је ту некада било значајније насеље. Интересантно је напоменути да је Губин јединствено село, насеље, али да се његови мјештани међусобно дијеле на Губињане, Варошане и Грађане. Успут, на мјесту садашњег насеља, према легенди, погубљено је 300 мјештана из околних села који су се супроставили Турцима. Као сјећање на тај догађај, на тако велики губитак, на том мјесту, губилишту, подигнуто је насеље које су прозвали Губин.

У Губину су откривене и евидентиране двије градине. У једној од њих, званој "Губински град", ископан је римски новац. Са доста поузданости се тврди да је овдје био римски муниципиј, што потврђује и један надгробни споменик са натписом.

Постоји тврдња, да је пут досељавања из врличке крајине у сјеверни дио Ливањског поља на терен садашњих села, водио преко Динаре на Губин. Овом би се могло и вјеровати, обзиром да се стварно ради о једној од најстаријих насеобина у овом крају, која је морала бити повезана са Далмацијом сигурним и најкраћим путем преко планине.

Послије Другог свјетског рата, из Губина је 12 породица одселило у Војводину. Село је још без асфалтног пута и водовода.

У Губину су до децембра 1994. године живили родови Срба.

САЈКОВИЋ

На путу за Босанско Грахово, посљедње село које припада ливањској општини јесте Сајковић. Ово име није првобитан назив насеља. Један докуменат из 1400. године забиљежио је ово насеље под именом Санковиће. Овај најранији облик назива насеља сусрећемо у историјским изворима и с почетком XVII вијека. Село се смјестило подно самог Троглава, гдје се налази мноштво планинских ливада чије траве мјештани од давнина користе као изванредну сточну храну. Сијено са ових пространих планинских пашњака сељани су догонили на саоницама које служе готово искључиво за те потребе, а зову их санке. По тим санкама, казивао ми је овдашњи професор Марко Пајчин: "наше се село назвало Санковић, како често и сада кажу старији становници села". Доцније је формиран назив Сајковић.

Сајковићу као дијелови насеља припадају Лужани и Ведро поље. Куће села Лужани смјештене су у једној омањој ували, која је обрасла високим дрвећем храста лужњака. Од имена храста лужњака и шумице луга, изведено је и име насеља Лужани. Изнад Лужана, на једном овећем планинском пропланку, смјестило се тридесетак кућа селла Ведро поље. Овај планински пропланак, због његове величине, зову поље. Уз то, он много подсјећа на "ведро", дрвени суд за воду, и отуд ведро поље, а по њему и име насеља.

Село се са краћим прекидом веже у Казанце. Насеље једним дијелом прати пут Грахово – Ливно и пут Сајковић – Пролог, а други дио је смјештен у самом подножју Троглав планине. Кад се погледа Троглав са Постопоља или од губинског бунара, испод Губина, овај дивовски масив у многоме подсјећа на Дурмитор, гледан са Црног језера.

Сајковић је у Версајској Југославији имао школу, амбуланту и моторни млин (Банића). Послије Другог свјетског рата остала је само школа, да би и она престала радити, а дјеца су ишла у централну осмогодишњу школу код провског понора.

У Сајковићу се на неколико мјеста налазе стећци, без писаног текста и орнамента. Других археолошких ископина није нађено, једино што би требало испитати локалитет Црквине, близу Ињчевих и Бобушића кућа.

Приликом колонизације 1945. године, 9 фамилија из овог мјеста одселило је у Војводину. Село је и данас без асфалтног пута и водовода.

У селу су, до децембра 1994. године, овдје живјели родови Срби.

КАЗАНЦИ

Село Казанци се смјестило подно Динаре, с обје стране новог асфалтног пута Босанско Грахово – Ливно. Сам назив села врло је занимљив. Према једном од највећих понора у пољу који много подсјећа на "казан", котао, и село Казанци, које се налази у непосредној близини понора, добило је име. Име овог села нема никакве везе са израдом казана, јер мјештани овог села нису никад израђивали казане.

Казанци заузимају простор у правцу југоистока гледајући од Пржина, а смјештени су уз само подножје планинског ланца. Ово село је подјељено 1935. године на Доње и Горње Казанце.

Горњи Казанци граниче са Пржинама, а Доњи са приближавају Сајковићу. На граничном дијелу Казанци – Сајковић налази се некропола са једним бројем надгробних споменика без натписа и орнамента (Мраморје). За сада нису нађене друге археолошке ископине.

Земљиште на којем се налази село, као и оно што им припада за пољопривреду, пашњаци и ливаде, одражавају педолошке контрасте. Док село стоји на мање више пјесковито – шљунковитом тлу, дотле се испод њега пружа право живо блато и тресетиште. Подручје је већим дијелом године под водом, а на рубу поља је понор, који прима надошлу воду. Казаначко блато је ушло у доста записа и новинарских извјештаја 1943. године, када су дијелови талијанске дивизије Сасари, одступајући по непознатом терену, а не знајући ждраловачку ћуд, покушали пријећи и подавили се. На ушћу воде у казаначки понор и данас има неколико воденица, које су вршиле услуге мјесном становништву мељући жито.

ПАРОХИЈA ЦРНОЛУШКA

ПРЖИНЕ

У геолошкој прошлости, од неогена па до дилувија, на пространом Ливањском пољу налазило се језеро, чије воде су достизале висину од 740 метара. Дуг вијек овог језера, узрок је што се готово на сваком мјесту у пољу, као и на његовом нижем плнинском ободу, налазе мајдани пијеска. Овдашњи назив за пијесак јесте "Пржина". Управо од те ријечи, односно од изобиља пржине, којом се овдје користе од памтивијека као подесним грађевинским материјалом, и име селу Пржине, које се налази нешто источније од Црног Луга.

Ово село се протеже југоисточно од Црног Луга, уз цесту Грахово – Ливно. У селу су до 1995. године живили искључиво Срби.

ЈАРУГА

На сјеверозападном рубу Ждраловца, источније од Грковаца, налази се село Јаруга. Име овом селу долази од карактеристика микроположаја насеља које се налази на обалама повременог тока званог Јаруга. Назив тока, хидроним Јаруга, узет је и за означавање насеља.

И у овом селу су до рата, 1991/1995. живили србски родови.

ЦРНИ ЛУГ

Југоисточно од Јаруге, на асфалтном путу Босанско Грахово – Ливно, налази се село Црни Луг. Шибенчани Фране Бутришић и Иван Дивчић, у свом путопису кроз Босну, први пут 1574. године, помињу село Црни Луг, говорећи да се од сеоских кућа протеже "шума са дрвећем у води". Опет је, дакле, особеност природне средине, мочварно земљиште обрасло листопадним дрвећем, кумовало имену насеља.

Овдје нису откривени трагови насеља из преисторијског доба. Постоји једна средњевјековна некропола јужно од села, на данашњем гробљу. Хумку дугу 60 метара сачињавају надгробни споменици, који једва вире из земље, без икаквих натписа и орнаментике.

Садашњи становници села су искључиво Срби, који су 1994. године напустили овај крај, и отишли на терен новоформиране Републике Српске у БиХ или Србију.

Поред садашњих родова Срба, у Црном Лугу је до 1941. године живила једна породица Хрвата са презименом Перић. Кад је почео Други свјетски рат, одселили су у Вуковар. Према запису Мариа Петрића, у Црном Лугу је имао свој посјед и задње уточиште 1836. године ливањски капетан Ибрахим-бег Фирдус. Он се овдје склонио бјежећи из Челебића пред побуном ливањских бегова. Након краћег боравка у Црном Лугу, добио је азил од Аустроугарске и побјегао у Далмацију.

Приликом колонизације 1945/1946. године, из овог села је у Војводину отишло неколико породица.

НУГЛАШИЦА

Иза Бастаса, на крајњем сјеверозападу Ливањског поља, званом Ждраловац, налази се село Нуглашица. Мале ниске кућице села дубоко су се завукле у шумовити Шатор. Тако скровита мјеста овдашњи мјештани зову "нуго", (искривљено од нугао), угао. Од те скривености мјеста у нуглу Шатора потекло је име Нуглашица.

Село се простире у подножју Шатор планине, на терену већег броја извора бистре воде, што отичу у Мали Ждраловац. Овдје су живјели до рата 1991/1995. године Срби.

ГРКОВЦИ

На супротној страни поља, недалеко од Нуглашице, подно Гњата – Динаре, налази се село Грковци. За Грковце, ранији римски муниципиум, сасвим поуздано знамо да је једно од најстаријих насеља у Ливањском пољу. Међутим, тај нас проблем овом приликом мање интересује. Питање на које желимо добити одговор јесте: шта значи и одакле је настало садашње име села Грковци? Ливњаци, нарочито житељи села, за сва стара насеља, градине, громиле и друго за шта желе рећи да је старо, кажу да је "још од Грка". Како се код овог насеља наилазило много на праисторијске и римске налазе, то се ту, по народном вјеровању, налазило неко грчко насеље. По остацима тог насеља село се прозвало Грковци. Може бити да име села долази од исте ријечи "грк", али сада у другом значењу, онога који тргује, трговац. Ова претпоставка је вјероватно тачна, јер су мјештани Грковаца, још одраније, познати као прекупци, односно трговци који су житељима Ливањског и Босанско-граховског поља продавали робу из сусједне Далмације, а Далматинцима ратарско-сточарске производе из ових крајева.

Село се простире на три краћа правца. Једним дијело је смјештено поред цесте Ливно – Грахово, сјевероисточни правац се приближава Нуглашици, док се један дио пружа у подножју Гњата.

Изнад сјеверног дијела села налази се Велика Градина, која се према оном што је пронађено током истраживања, сврстава у трајно настањена мјеста у преисторијском добу. Ове градине су везане за илирска племена Делмате. Послије римског освајања, Градине су служиле и легијама, које су својим војним походима покориле делматска племена у овом крају. Археолошким је ископавањем доказано, да су Грковци били римски муниципиум Салвиум, дакле, најзначајније римско насеље на подручју Ливањског поља. Због прихватљивог, а могло би се рећи и стратешког положаја, гдје се могло контролисати неколико праваца у овом дијелу поља, са сигурношћу се тврди, да је ово мјесто било стално настањено и у средњем вијеку. Као потврду овоме, наводе се надгробни споменици, који су смештени на неколико локација у селу и околици.

И у Грковцима су до 1994. године живили само Срби.[3]

ПЕУЉЕ

Пеуље је насељено мјесто на подручју општине Босанско Грахово. У последњим ратним дешавањима дошло је до уништења - рушења основне школе у Пеуљама и оштећења цркве и домова. Малобројни становници села имају великих проблема са снабдијевањем водом у љетном периоду, а у предратном периоду урађен је велики дио радова на изградњи водовода за село. Путеви који воде за већи број засеока као што су Јардо, Гвере, Подгора, Ђукићи су у јако лошем стању, готово да је аутомобилом немогуће доћи до села.

Пеуље се дијеле на Горње и Доње Пеуље. Горње Пеуље је село смјештено у подножју планина Шатор и Динаре. Село чини неколико засеока: Јардо, Главица, Подгора, Ђукићи, Гашићи, Тривуновићи, Гвере и Албанија. По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, Горње Пеуље имало је 188 а Доње Пеуље 323 становника, искључиво православних Срба.[4]

Свештеник Жељко Ђурица



[1] - Душан Никић, О именима насеља у Ливањском пољу, Сепарат Земаљског музеја, Сарајево 1974-1975. год.

- Милан Ђуран, Ливањско поље зов завичаја, ИГП "Графикам" 2005. год.

[2] Љубица Радета

[3] - Душан Никић, О именима насеља у Ливањском пољу, Сепарат Земаљског музеја, Сарајево 1974-1975. год.

- Милан Ђуран, Ливањско поље зов завичаја, ИГП "Графикам" 2005. год.

[4]- Књига: „Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

- Интернет: http://www.fzs.ba/Podaci/nacion%20po%20mjesnim.pdf - "Попис по мјесним заједницама"

 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM