Select Your Language

Browse this website in:
ГАВРИЛО ПРИНЦИП ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
понедељак, 14 новембар 2011 19:29

ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ

У Обљају, селу крај Босанског Грахова, 13/26. јула 1894. године, рођен је Гаврило Принцип, личност која је атентатом на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, на Видовдан 1914. године, обележила савремену и славну српску историју. Али, овај догађај је обележио и светску историју, као повод Првом светском рату, узрок распада монархије Аустро-Угарске и стварања нових држава (Југославије, Чехословачке, Мађарске) и поврћаја другим државама територија анектираних или окупираних од стране Турске и Аустро-Угарске... Догађај није заборављен, али његови актери јесу, неправедно, и то баш од стране народа који их је изнедрио. Они други, чија се клица назависности, самосталности и државности зачела баш у том догађају, никада га нису разумели.


Породица Принцип, под презименом Јовичевић, потиче из црногорског Грахова. Почетком 18. века, преселили су се у Полачу код Книна као турски граничари и по том занимању добили надимак Чеко, који је прерастао у ново презиме. Почетком 19. века долазе у Обљај. Породично предање казује да су презиме Принцип добили по предку Тодору, силовитом и виђеном човеку који је у Книн одлазио у раскошној народној ношњи и на белом коњу, те га прозваше „босански принц“. Принципови су увек били спремни да ратују за слободу. Тако су Гаврилов деда, Јово, брат му Тодо, синови Илија и Петар и други Принципи били учесници црнопоточке буне у којој је Петар Карађирђевић (Мркоњић) Илију одликовао медаљом за храброст.

Гаврилови родитељи, Петар и Марија-Нана, имали су три сина. Гаврила је крстио у одсуству попа Илије (једног од вођа устанка у Црном потоку), његов син, млади поп Милан Билбија. Када су касније, пред Гаврилово суђење, аустријске власти тражиле од попа Милана да преправи Гаврилову крштеницу и начини га старијим, како би по ондашњем закону као пунолетан на дан атентата могао бити осуђен на смрт, он је то одбио и платио животом.

Наиме, пунољетство се, по важећим аустроугарским законима, стицало тек са навршених 20 година живота, а смртна казна, према тим истим законима, могла је да се изрекне само  пунољетном лицу. Гаврило Принцип је, према датуму унесеном у црквену књигу "Домовник", рођен 13/26 јула 1894. године а према датуму уписаном у "матичну књигу рођених" (званична државна књига) 13/26 јуна исте године. У првом случају, дакле, Гаврило је у часу извршења атентата имао 19 година и био малољетан, док би у другом значило да је навршио 20 година живота и да је био пунољетан. Стога је пред сарајевским Окружним судом вођена правна битка између заступника оптужбе и одбране. Још истинитије би било да се каже – привидна битка! Јер, да је међу члановима Гаврилове одбране, међу тужиоцима или судијама био макар један Србин-православац, он би сигурно указао на непобитну чињеницу да је Свети архангел Гаврило сваке године истог датума, 13. јула по старом календару, односно 26. јула по новом календару! Према томе, ако је Гаврило рођен тога дана  а јесте, због чега је и добио име Гаврило, онда је он, ван сваке сумње, на дан атентата био малољетан! Ту чињеницу је, најзад, морао да прихвати и Гаврилов адвокат по службеној дужности Макс Фелдбауер, па је и вијеће Окружног суда у Сарајеву морало да Гаврила, као малољетника, осуди на највећу временску казну за малољетнике, а то је 20 година строгог затвора. Поп Милан Билбија, који је Гаврила као што је већ речено крстио, био је ухапшен одмах по атентату и заточен у "котару" (срезу) у Ливну. Тамо је над њим, како би признао да је датум преправљао и да је стварни датум Гавриловог рођења 13/26. јуна, вршена страховита тортура. Али поп Милан нипошто није пристајао да се датум из "Домовника" доведе у сумњу, макар и по цијену властитог живота. (Јован Бабић, Билбије и Принципи)

Ситан, ћутљив, благе нарави, Гаврило је био склон учењу и брат Јово га је послао на школовање у Сарајево, а према огласу о бесплатном стану и храни за ђаке официрске школе. Међутим, одласком у Сарајево Гаврило је најпре уписао трговачку школу, а потом се пребацио у гимназију. Године 1912. Гаврило прелази и Београд и покушава да се пријави у добровољце за           Први балкански рат, али је одбијен због малог раста. Потом се вратио у Сарајево, па поново у Београд, сада већ, са Трифком Грабежом, Недељком Чабриновићем и Владетом Билбијом као члан аутентичне патриотске тајне организације српске омладине у окупираној Босни, „Млада Босна“.

Неуспелој идеји Богдана Жерајића да убије босанско-херцеговачког поглавара (1910. године), сарајевски студенти су се дивили доживљавајући је као јуначко дело патриоте. Када су из Босне добили писмо са исечком из новина у коме се потврђује вест да ће на војне маневре у околини Сарајева доћи Франц Фердинанд, Гаврило и његови другови решили су да му приреде „дочек“ и започели су припреме за атентат. Набављено је шест бомби и четири револвера, али и пакетићи са отровом, да не би живи пали у руке власти. Организацију атентата водио је Данило Илић.

Зашто убиство Фердинанда? Франц Фердинанд, синовац аустријског цара Фрање Јосифа, био је заговорник освајачких претензија аустријских војних кругова који су тражили начина да зарате са Србијом. По својим политичким ставовима убрајао се међу највеће србомрсце у двојној монархији. Србија је за њега била земља бандита и једино што је у њој смартао добрим била су ловишта на дивље свиње. Зато су претећи маневри, које је на Дрини за Видовдан 1914. године организовао Поћорек, били добра прилика да се изазову „српске гегуле“ како је Србе називао Фердинанд, и сам решен да присуствује њиховом завршном чину у Сарајеву. Српски народ је то сматрао провокацијом. Између осталог, постоје подаци да је српски велепосланик др Јован Јовановић упознао, незванично, аустроугарског министра финансија др Вон Билинског, у Бечу 1914. године, да планирани војни маневри дуж границе са Србијом могу изазвати незадовољство српског народа у Босни, нерасположеног још од окупације Босне, али и званичног Београда. На могуће неприлике указивали су и други извори, али ни Фердинанд ни Аустро-Угарска нису одустајали од намера.

Као личност, Франц Фердинанд је био суров и бруталан човек, веома неомиљен. На њега је покушан и атентат у Паризу 1913. године. Постоје записи да су се вести о његовој погибији обрадовали и људи немачког порекла, становници неколико места на аустријско-немачкој гранци у којима је престолонаследник једном до два пута годишње ловио, чинећи брутални масакр над животињама.

Гаврилова три испаљена метка усмртила су Фердинанда и његову супругу, која није била мета. Сви учесници атентата су похапшени живи иако су прогутали припремљени отров, очигледно са изгубљеним дејством услед дужег стајања. На истрази су признали организацију и учешће у атентату. Војне и судске власти су настојале да оптуже званичну српску власт за умешаност, организацију или бар прећутну подршку атентату, како би са Србијом заратили. Аустро-Угарска је Србији упутила ултиматум који је садржао и захтев да њени људи истражују кривце по Србији. Као часна држава која држи до свог достојанства и интегритета, Србија је одбила ултиматум, а казна је стигла у форми објаве рата, 28. јула 1914. године, само месец дана након атентата. Тако је почео Први светски рат. Мада постоје различите теорије, никада није доказано да је званична Србија била умешана у атентат на Фердинанда, чак ни индиректно преко пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, вође тајне организације „Уједињење или смрт“, који је имао сазнања о припреми атентата, али је покушао да га спречи, због очекивних озбиљних последица по Србију изнурену балканским ратовима и неспремну за нове ратове.

Истина је да је и пре атентата рат тињао у ваздуху над Европом. За њега су се припремале: Немачка са намером прерасподеле колонија, Француска и Енглеска незадовољне захтевима Немачке, а у међусобном ривалству у борби за превласт, земље које су имале нершена гранична питања са Италијом, Немачком и Турском, мали народи у тежњи за самосталношћу итд.

Због атентата је на оптуженичкој клупи, 12. октобра 1914. године, било 25 младих и одважних људи. Од шест атентатора пет је било млађих од 21. године, по тадашњем закону малолетних. Пресуде којима су осуђени на дугогодишње тамнице и смрт вешањем изречене су им већ 29. октобра. Гаврило, малолетан, осуђен је на тамницу коју је издржавао у Сарајеву, а касније у Терезину у данашњој Чешкој. На зиду ћелије у Терезину је написао: „Наше ће сјени лутати по Бечу, ходати по двору, плашити господу...“ Окован, мучен, слабо храњен (имао је око 40 килограма), Гаврило се разболео од туберкулозе. Ампутирана му је десна рука. Умро је 28. априла 1918. године, само неколико месеци пред распад Аустро-Угарске царевине. Државне власти Краљевине СХС пренеле су тела атентатора у Сарајево и сахранили их у заједничку гробницу, капелу видовданских хероја. Мост у Сарајеву, недалеко од места где се догодио атентант, добио је 1918. године спомен плочу и назив по Гаврилу Принципу. Федерација БиХ која овај чин не сматра историјским, променила је назив моста, а плочу скинула. Родна кућа Гаврила Принципа, запаљена у Другом светском рату, обновљена је 1964. године као музеј који је чувао успомену на јунака са Тромеђе, све до рата 1992-95. године, када је поново запаљена. Данас су од ње остале само рушевине, без икаквог обележија.

А како памте Аустријанци? Франц Фердинанд је сахрањен у крипти дворца Артштетен у Аустрији. Слика дворца и лик Фердинанда су 13. октобра 2004. године одабрани за мотив на лицу и наличију аустријске спомен кованице од 10 евра. Војноисторијски музеј у Бечу чува ауто, униформу престолонаследника и Гаврилов пиштољ, док се метак којим је убијен Фердинанд налази у чешком граду Конопиште.

Да ли су Срби заборавили ове своје јунаке? Хоће ли се сетити свог неустрашивог патриоте и обновити његову родну кућу као музеј српске историје или однети цвеће на његов гроб,  како је давно и сам наговестио?

„Видовдан, Жерајићу, Видовдан! Ти ме мораш чути, данас ће сви чути, сви они који су своје животе дали за Српство... Да ли ћу боље погодити од тебе, Богдане? Ја нисам спавао целе ноћи. Ја морам боље да погодим... Принцип крши руке, сузе му теку низ образе, а после неколико тренутака рече: Сада морам да идем... Кроз три дана и ја ћу бити сахрањен, али нећу имати споменика. Може бити да ће неки омладинац донети цвеће на мој гроб да не будем сасвим заборављен“. Овако је Бруно Брем, аустријски писац, у својој књизи Apis und Este; so fing es en (издање 1930., стр 392) пренео речи Гаврила Приципа изговорене на гробу Богдана Жерајића, пред атентат на Фердинанда.

Приредила Гордана Цветић, коришћењем извора: www.akademiasrbija.com; www.riznicasrpska.net; www.vrlika.free.fr; ch.wikipwdia.org

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM