Select Your Language

Browse this website in:
О ПОСТУ И ПРИЧЕШЋИВАЊУ, ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
недеља, 28 новембар 2010 23:19

Шта за духовни живот хришћанина значи Св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно...

Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће.“ Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију и на ђаконов позив - „са страхом Божјим и вером приступите!“ сви су у реду, прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветном и Пречистом Богу, у св.Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех, роб је греху“, да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће: „Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње.“

 

LAST_UPDATED2
 
ЖЕНАМА У 21. ВЕКУ, ЉУБИЦА РАДЕТА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
среда, 17 новембар 2010 07:22

ЖЕНЕ 20-ОГ ВЕКА

 

Велики српски песник Матија Бећковић у својој песми" Косово поље" каже:" Краду ми памћење, скраћују ми прошлост, отимају векове, пале ми тапије и затиру постојање"

Ми,православни Срби из Ливна и ливањских села као да желимо да живимо по рецепту оних који  овај рецепт написаше крвљу наших предака. Жеља ми није да осудим ниједног појединца друге вере и нације. Само желим да са другим посетиоцима сајта поделим оно што су мени причале моје баке, тетке, мајка и отац.

LAST_UPDATED2
 
РЈЕЧНИК ЦРКВЕНИХ ПОЈМОВА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
четвртак, 28 октобар 2010 16:29

ГЛОСАР РЕЛИГИЈСКИХ ПОЈМОВА

- ПРАВОСЛАВНИ ГЛОСАР –

 

LAST_UPDATED2
 
ПОТОЧАНИ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
недеља, 10 октобар 2010 06:57

 

 

Поточани су село смештено у веома лепом крашком пределу општине Ливно. На путу од Ливна према Купресу, на шестом километру са леве стране простире се ово село богато изворима живе воде, по којима је и добило име. Потоци: Брина, Баре, Правануша, Јевра, Слануша и Врбовник, нарочито у кишном периоду сливају се кроз ово село. Географски  је прилично раштркано, груписано по засеоцима: Далићи, Михаљевићи, Мишићи, Перише, Лозанчићи, Ћубелушићи.

Припода је била шкрта у даровању; камена и воде у изобиљу али плодних њива смо колико су вредне руке ових становника искрчиле и отеле од камена. Клима је права планинска, са кратким летима и дугим, хладним зимама. Камене су куће и ограде око поседа. Тако је било све до 60-тих година XX века када је велики број радно способих мушкараца отишао у Немачку у жељи да победи сиромаштво. Богатство се мерило хектарима њива и ливада, радило се ручно, орало плугом који су вукли коњи а управњао човек. Жито се косило ручно, правили се снопови а врло са коњима. Коњем су се добављала и дрва са круга. Свако домаћинство имало је овце, краву и понеко по два коња. Сиромашнији су имали свега у мањем броју.

Од давнина у Поточанимa су живели Срби, православне вере. Данас их нема. Последњи становник, Босиљка Јагодић,протерана је 1992 године, на почетку рата. О Јагодићима и осталим становницима православне вере желим да пишем.

Када на шестом километру поменутог пута скренете лево, уз благи превој Катарина, стижете у заселак ушушкан каменим Грацом као крагном.На центру је до 90-тих година прошлог века поносно стајала камена кула, некад власништво Турака, али у IX и XX веку њен власник је био Перо Јагодић. Његов син Војин кулу је продао комшији Звонки Михаљевићу. Ова историјски вредна грађевина некада је имала четири спрата. Непосредно пред други светски рат, Перо Јагодић је један спрат разидао и од камена направио кућу брату Ники. Благоја Јагодић као најстарији живи становник, рођен у овом селу, сећа се да је његов отац Јаков помагао браћи у овим граћевинским радовима, и како су клесали камен, штитећи се заштитним наочалима које је Јаков донео из Инзбрука у Аустрији.

Велика је штета што је порушена ова, некад велелепна кула. Поткрепила би историјске чињенице да су Јагодићи били веома цењена и богата породица у време Аустро-угарске владавине у овим крајевима. Наиме у књизи С.Ердељеновића "Срби у Банату'' међу 118 породица које су добиле Млетачко и Аустроугарско племство налазе се и Јагодићи. Да није тако зар би становали у четвороспратној каменој кули и око ње? У склопу ове импресивне грађевине која је некада имала и воду, живео је и Митар Јагодић са супругом Јањом, три сина и три кћери. Оно што је интересантно да су двојица синова имали име Јово и Бранко што је код презимена Јагодић доста често. Чак и Јагодићи са простора Лике и Војводине обавезно имају Јову и Бранка.

Знам да је статистика најбезболнија, јер људе своди на бројке. Али када ти људи имају лице онда се ствари усложњавају. Желим да лица бивших становника оживим кроз сећање на њих, јер су то били честити и вредни људи. Да је све ово сећање истинито, Бог ми је сведок. Намере друге немам.

У селу Поточани 1941. године живео је 71 становник, православне вере. Од тога 33 женског пола и 38 мушкога пола. Од тога је 22 мушкарца зверски убијено од стране усташке тако зване НДХ. Осамнаест одраслих мушкараца погубљено је на стратишту у Прологу, а Нико Јагодић са сином Спасојем и два сестрића Милисав Милорадом и Душком ухватиле су усташе на Боровој глави, у јуну 1941. године док су косили ливаде и погубили у Шуици. Изузев Нике ова тројица су били двадесетогодишњаци и неожењени. У рату су стрељали Немци и усташе, Анђу Јагодић, која је била партизански одборник и мајка четворо деце, а њен муж Перо убијен је у Прологу. Њену егзекуцију мој тата је гледао лично, јер се затекао чувајући овце изнад села и данас се сећа како су, кад је пао мрак несрећне удовице копале гроб и сахраниле Анђу у гробље, а њена ћеркица Кова која је била беба и сисала мајку, умрла од тифуса мало после тога. Остало троје деце су одрасли по домовима за ратну сирочад и живи су.

После рата, играјући се са заосталом бомбом, а коју су нашла неопрезна деца, страдали су мој ујак Гојко Јагодић, Илија и Лука Милисав, браћа рођена, Милорадова и Душкова који су већ убијени у Шуици. Ојађеној мајци Стани за заклетву није остао ниједан од четворице синова. Живела је са ћеркама Аном и Драгом и умрла 1963. године и сахрањена у њеним родним Поточанима.

 

LAST_UPDATED2
 
НАЈРУЖНИЈИ ОБИЧАЈ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
субота, 02 октобар 2010 21:35

Има код нашег народа један врло рђав и ружан обичај, а то је псовање. Истина, псују и други народи, али горе од нашег народа не псује нико на свету. Обично људи из других народа псују или руже то, што је за њих најмржије и одвратно, док наш народ ружи чак и оно, што за њега треба да буде најсветије и најпоштованије. Зар ми не чујемо скоро на сваком кораку, како поједини људи псују мајку и самoга Бога.

LAST_UPDATED2
 
<< Почетак < Претходна 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 Следећа > Крај >>

JPAGE_CURRENT_OF_TOTAL

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

Видео


Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Челебић - Гнијездо и порклетство

 

 

 

 

 

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM