Select Your Language

Browse this website in:
НЕКА СЕ ЗНА: Гордана Цветић-Достанић ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
уторак, 25 октобар 2011 14:17
РУЈАНСКИ КРСТ

Срби из Чапразлија, Горњих и Доњих Рујана и Лиштана верске обрде су пре Другог светског рата обављали у цркви DSC05509Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима. Већ на самом почетку оног свеопштег рата, 1941. године, црква је срушена и тако је њена судбина још једном нераскидиво везана са судбином њеног народа, стравично помореног исте те године. Нова власт нове „независне државе“, која се настојала решити својих грађана српског имена и православне вере, након помора више од 440 житеља ових села сматрала је непотребном и постојање њихове цркве. Малобројни Срби ових села, преостали након убистава у рату и поратног расељавања, годинама су обнављали разорена домаћинстава и попаљене куће. Из тих разлога, али и због утицаја тада владајуће комунистичке идеологије која није поштовала верска осећања и потребе становништва, обнови рујанске цркве приступило се тек 1972. године. Породица Боје Божице Маљковић је од ондашњег православног свештеника преузела на чување црквене ствари, иконе, одежде, али не и престони крст.
LAST_UPDATED2
 
СЕЛА И СТАНОВНИШТВО ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
уторак, 29 март 2011 18:18

Истраживачи етничког састава становништва Ливањског поља и ближе околице, биљеже да овде живе: Срби, Хрвати, Муслимани и Цигани.

До децембра 1994. године, србски живаљ је настањен у селима: Бојмунти, Радановци, Врбица, Богдаши, Бастаси, Нуглашица, Грковци, Црни Луг, Јаруга, Пржине, Казанци, Сајковић, Губин, Прово, и Чапразлије. Пред офанзивом здружених Хрватских војних снага овај живаљ се исељава, а села су спаљена.

Након Другог свјетског рата из Доњег поља почела је миграција, што је узроковало разводњавање народног и породичног предања, које се усмено преносило са генерације на генерације.

Код неких родова предање задире у даљу прошлост. То се углавном односи на оне родове који су се доселили у овај крај из околине Врлике и још неких крајева.

Испитивања 60-их година говоре да овај народ зна како су му претци често бјежали у Далмацију и опет се враћали на своја огњишта. У народу се спомиње бјежање због харања куге, за што постоје историјски документи, а постоје основане тврдње, да је било привременог бјежања пред налетом Турака, који су овај крај до темеља рушили, палили и пљачкали.

Неки истраживачи тврде да су старосједеоци у Доњем пољу само они који никад нису бјежали из свог села и овдје спомињу род Докић из Врбице.

Највећи број овог живља је досељен из Далмације у данашња села Доњег Ливањског поља. Према неким подацима, 107 родова или 58,8 % је далматинског поријекла. Према тврдњи и испитивању које је провео Марио Петрић за потребе Земаљског музеја у Сарајеву 1960/61. године, ово становништво води поријекло од србских досељеника, који су у Врличку и Книнску крајину доселили у XV и XVI вијеку и касније.

Највеће сеобе спомињу се почетком XVI вијека, од 1523. до 1527. године, када је по наређењу Турака пресељено у Книнску крајину, Буковицу и Котаре неколико хиљада србских породица из Босне и Херцеговине и старе Србије. И након Карловачког мира 1699. године, наводи се податак о насељавању србског становништва у околину Врлике.

Пут досељавања из врличке околине у данашња села Доњег Ливањског поља, тврде, да је ишао преко Динаре на село Губин. Може се ово узети као тачно, али је познато и то, да је свако село имало неки свој пријеки пут, којим је неко и некада туда пролазио, куда су пролазиле разне трговачке караване.

Другу групу чине досељеници из западне и сјеверозападне Босне. Овима припада 43 рода или 23,4 %.

Углавном треба рећи да су била национално мјешана села: Чапразлије, Челебић, Прилука, Сухача, Застиње, Губер, Грборези, Раповине, Жабљак, Поточани, Била, Смрчани, Голињево, Рујани, Лиштани, Оџак, ... У овим селима живаљ је страдао током Другог свјетског рата. За највећи дио породица је отежано испитивање поријекла.

До краја Првог свјетског рата није било неких посебних исељавања овог живља у друге крајеве, а послије Другог свјетског рата било је битних помјерања узрокованих посљедицама рата.

 
ПРЕЗИМЕНА И ПОРОДИЦЕ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
уторак, 29 март 2011 18:08

Уписом у књиге рођених, те даљним уписима у службена акта презименом смо уведени у друштво. По њему се зна да постојимо, гдје живимо, чији смо и коме припадамо. По презимену ће се знати да смо једном постојали и коме смо припадали. По њему се зна какви смо сада. Какви смо некада били сакупљало се и концентрисало у слику, у садржај нашег презимена које је смјештено у меморију у угодна или неугодна сјећања наших правих или посредних познаваоца. Сва добра или лоша сјећања на нас садржана су у нашим презименима. То је једна од важних њихових одлика.

Цијело наше знање о неком, акумулирано је у презимену тога лица као у жижи. Што га боље познајемо, садржај његовог презимена је богатији. Презименом идентификујемо тачно одређено лице у мноштву других људи. Тако нам је то од родилишта, кроз цио живот, до почивалишта.

Кроз презимена се даду видјети елементи обичајног права: наслијеђивање имена предака, како би се именом и презименом чувао редослијед у наслијеђивању. Отуда је један од разлога што су се веселили више рођењу сина него кћери. Он им је презименом продуживао трајање рода и паљење ватре на кућном огњишту.

Код презимена се често види вјерска и национална припадност, оне се редовно не подударају и није их упутно изједначавати.

Што се тиче већине презимена код народа ливањске регије, она су нам један од најсигурнијих извора и путева за истраживање поријекла родова, који овдје живе или су некада живјели.

 

LAST_UPDATED2
 
ЖЕНАМА У 21. ВЕКУ, ЉУБИЦА РАДЕТА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
среда, 17 новембар 2010 07:22

ЖЕНЕ 20-ОГ ВЕКА

 

Велики српски песник Матија Бећковић у својој песми" Косово поље" каже:" Краду ми памћење, скраћују ми прошлост, отимају векове, пале ми тапије и затиру постојање"

Ми,православни Срби из Ливна и ливањских села као да желимо да живимо по рецепту оних који  овај рецепт написаше крвљу наших предака. Жеља ми није да осудим ниједног појединца друге вере и нације. Само желим да са другим посетиоцима сајта поделим оно што су мени причале моје баке, тетке, мајка и отац.

LAST_UPDATED2
 
ПОТОЧАНИ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
недеља, 10 октобар 2010 06:57

 

 

Поточани су село смештено у веома лепом крашком пределу општине Ливно. На путу од Ливна према Купресу, на шестом километру са леве стране простире се ово село богато изворима живе воде, по којима је и добило име. Потоци: Брина, Баре, Правануша, Јевра, Слануша и Врбовник, нарочито у кишном периоду сливају се кроз ово село. Географски  је прилично раштркано, груписано по засеоцима: Далићи, Михаљевићи, Мишићи, Перише, Лозанчићи, Ћубелушићи.

Припода је била шкрта у даровању; камена и воде у изобиљу али плодних њива смо колико су вредне руке ових становника искрчиле и отеле од камена. Клима је права планинска, са кратким летима и дугим, хладним зимама. Камене су куће и ограде око поседа. Тако је било све до 60-тих година XX века када је велики број радно способих мушкараца отишао у Немачку у жељи да победи сиромаштво. Богатство се мерило хектарима њива и ливада, радило се ручно, орало плугом који су вукли коњи а управњао човек. Жито се косило ручно, правили се снопови а врло са коњима. Коњем су се добављала и дрва са круга. Свако домаћинство имало је овце, краву и понеко по два коња. Сиромашнији су имали свега у мањем броју.

Од давнина у Поточанимa су живели Срби, православне вере. Данас их нема. Последњи становник, Босиљка Јагодић,протерана је 1992 године, на почетку рата. О Јагодићима и осталим становницима православне вере желим да пишем.

Када на шестом километру поменутог пута скренете лево, уз благи превој Катарина, стижете у заселак ушушкан каменим Грацом као крагном.На центру је до 90-тих година прошлог века поносно стајала камена кула, некад власништво Турака, али у IX и XX веку њен власник је био Перо Јагодић. Његов син Војин кулу је продао комшији Звонки Михаљевићу. Ова историјски вредна грађевина некада је имала четири спрата. Непосредно пред други светски рат, Перо Јагодић је један спрат разидао и од камена направио кућу брату Ники. Благоја Јагодић као најстарији живи становник, рођен у овом селу, сећа се да је његов отац Јаков помагао браћи у овим граћевинским радовима, и како су клесали камен, штитећи се заштитним наочалима које је Јаков донео из Инзбрука у Аустрији.

Велика је штета што је порушена ова, некад велелепна кула. Поткрепила би историјске чињенице да су Јагодићи били веома цењена и богата породица у време Аустро-угарске владавине у овим крајевима. Наиме у књизи С.Ердељеновића "Срби у Банату'' међу 118 породица које су добиле Млетачко и Аустроугарско племство налазе се и Јагодићи. Да није тако зар би становали у четвороспратној каменој кули и око ње? У склопу ове импресивне грађевине која је некада имала и воду, живео је и Митар Јагодић са супругом Јањом, три сина и три кћери. Оно што је интересантно да су двојица синова имали име Јово и Бранко што је код презимена Јагодић доста често. Чак и Јагодићи са простора Лике и Војводине обавезно имају Јову и Бранка.

Знам да је статистика најбезболнија, јер људе своди на бројке. Али када ти људи имају лице онда се ствари усложњавају. Желим да лица бивших становника оживим кроз сећање на њих, јер су то били честити и вредни људи. Да је све ово сећање истинито, Бог ми је сведок. Намере друге немам.

У селу Поточани 1941. године живео је 71 становник, православне вере. Од тога 33 женског пола и 38 мушкога пола. Од тога је 22 мушкарца зверски убијено од стране усташке тако зване НДХ. Осамнаест одраслих мушкараца погубљено је на стратишту у Прологу, а Нико Јагодић са сином Спасојем и два сестрића Милисав Милорадом и Душком ухватиле су усташе на Боровој глави, у јуну 1941. године док су косили ливаде и погубили у Шуици. Изузев Нике ова тројица су били двадесетогодишњаци и неожењени. У рату су стрељали Немци и усташе, Анђу Јагодић, која је била партизански одборник и мајка четворо деце, а њен муж Перо убијен је у Прологу. Њену егзекуцију мој тата је гледао лично, јер се затекао чувајући овце изнад села и данас се сећа како су, кад је пао мрак несрећне удовице копале гроб и сахраниле Анђу у гробље, а њена ћеркица Кова која је била беба и сисала мајку, умрла од тифуса мало после тога. Остало троје деце су одрасли по домовима за ратну сирочад и живи су.

После рата, играјући се са заосталом бомбом, а коју су нашла неопрезна деца, страдали су мој ујак Гојко Јагодић, Илија и Лука Милисав, браћа рођена, Милорадова и Душкова који су већ убијени у Шуици. Ојађеној мајци Стани за заклетву није остао ниједан од четворице синова. Живела је са ћеркама Аном и Драгом и умрла 1963. године и сахрањена у њеним родним Поточанима.

 

LAST_UPDATED2
 
Још чланака...
<< Почетак < Претходна 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 Следећа > Крај >>

JPAGE_CURRENT_OF_TOTAL

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

Видео

Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Челебић - Гнијездо и порклетство

 

 

 

 

 

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM